Psihoterapija-Psihologija

STRES I MEDITACIJA

Svaki trenutak našeg života karakteriše manje - više uravnotežen odnos između nas i 
sredine koja nas okružuje. Ipak, ma koliko uravnotežen, taj odnos nije statičan, 
već dinamičan. Kada se njegove promene odigravaju unutar uglavnom očekivanog,
 naš život se ne remeti i odvija se na uobičajen nacin.A šta kada se taj odnos poremeti?

Živimo u vremenu koje bi se moglo nazvati nesigurnim i punim neizvesnosti.
 Mnogi se plaše promena i pokušavaju da se osiguraju- novcem, 
polisom osiguranja, prijateljskim vezama.
 Međutim, gruba je istina da u ljudskim odnosima, kao i u drugim oblastima života, 
nema trajnosti.
 Sve je sklono promenama i jedini način “osiguranja” je da naučimo da se prilagođavamo
 i iznova uspostavljamo poremećenu ravnotežu.

Neke situacije samo površno remete ovu ravnotežu- onda govorimo o problemima.

.Postoje, međutim, situacije koje nas mogu mnogo jače "poljuljati" i
 izbaciti nas iz ravnoteže. Onda govorimo o stresu.

Stres podrazumeva:

-činioce koji naglo i drastično narušavaju nasu ravnotežu (stresori)

-osećanja koja se javljaju u toj situaciji i telesne manifestacije( stresno stanje)

-ponašanje u stresnoj situaciji (stresna reakcija)

 Akutni stres je stanje koje nastupa nekoliko sati ili dana posle izlagnja stresnoj situaciji 
ekstremne jačine. To može biti, recimo, zemljotres, jaka eksplozija, ali i neka svakodnevna
 životna situacija.

Hronični stres nastupa kada smo neprekidno izloženi stresnim situacijama.
 Može se reći da je to danas mnogima uobičajen način života, 
a posle nekog vremena nekima to čak i prija.
 Osećaju se "življim" kada se stalno nešto dešava, jure iz posla u posao, 
a tamo gde nema većih
 problema uspevaju nekako da ih naprave. Ovo se može objasniti delovanjem određenih
 hormona
 koji se luče u stanju stresa, a od kojih se može stvoriti neka vrsta zavisnosti.

Usled učestale izloženosti stresnim situacijama, može se desiti i da nam se
 "otpornost" na stres
 smanji u toj meri da smo nesposobni da funkcionišemo na uobičajen nacin.

Šta izaziva stres?

Svaki činilac koji ozbiljno ugrožava i remeti ravnotežu u organizmu je stresor. To može biti i
 preteran telesni napor, promena temperature i klimatskih uslova, neograničen broj 
psiholoških ili socijalnih uslova.

Kako prepoznati stresno stanje?

Stresno stanje podrazumeva:

-određena osećanja (anksioznost,depresija)

-telesne manifestacije (promene u telu koje se javljaju u stresnoj situaciji, ponekad i bolest)

Telesne manifestacije: ubrzan rad srca, “suvoća” u ustima, gubitak apetita, glavobolja, osećaj hladnoće,znojenje dlanova, napetost misića, gubitak seksualne želje, nesanica…

Ako nismo svesni da su ovo pokazatelji straha i anksioznosti, sami pokazatelji mogu postati
 izvor
 stresa.

Kako se izboriti sa stresom?

Ako ne možemo da izbegnemo neku stresnu situaciju, ili je bar ublažimo, možemo
 povećatiotpornost na stres.

Otpornost prema stresu se moze povećati:

-aktivnim ponašanjem (suprostavljanje stresnoj situaciji ili njeno izbegavanje), 
neprepuštanje-primenom korisnih obrazaca ponašanja(brza i realna procena u
grožavajuce situacije,suočavanje sa njom,napraviti analizu, planirati, tražiti i
 prihvatiti adekvatnu socijalnu pomoć i podršku)

-dobrom samoprocenom (realna procena sebe, svojih moći i izdržljivosti)

-povećanjem samopouzdanja (realnog):ako verujemo u sebe i ako ocenjujemo 
da smo dobri, sposobni i istrajni u ostvarenju nekog važnog cilja

-opuštanjem (relaksacijom)

-fizičkom rekreacijom

-gajenjem osećanja sreće i zadovoljstva

Kada smo ugroženi,potrebe za komunikacijom su nam povećane,
 naročito sa onima koji shvataju našu situaciju (kao da tražimo “rame za plakanje”).
 Veoma je važna podrškaporodice, prijatelja- socijalna podrška.

Danas se često kao veoma efikasan način za prevazilaženje stresa koristi meditacija.
 Postoje različiti načini meditacije, ali I najjedostavniji mogu biti veoma korisni.
Cilj je postići određenu smirenost uma, koja će nam omogućiti da se lakše nosimo sa 
stresnom situacijom.Možete je svakodnevno praktikovati po 10-15 minuta:

Nađite neko mirno i tiho mesto. Sednite na stolicu, zatvorite oči i opustite  svoje telo, 
od nožnih prstiju, do vrha glave. Zamislite da se svuda oko vas u prostoru nalaze mir i
 opuštenost.Možete da ih zamislite kao neku zlatastu ili srebrnkastu svetlost.
 Sa svakim udahom, Vi u svoje telo unosite mir i opuštenost, a sa svakim izdahom 
izbacujete svu napetost.

Sada budite svesni svoga disanja. Ne pokušavajte ni na koji način da utičete na njega. 
Samo
 budite svesni vazduha koji udišete, pratite kako prolazi kroz Vaše nozdrve i 
spušta se u pluća, i kako ga onda izdišete.

Zatim sačekajte da se pojavi neka misao. Kada se pojavi, vidite- ko je onaj ko opaža da se 
pojavila
 ova misao? Odgovor, je naravno, da ste to Vi. Recite samom sebi, u sebi: 
“Ja imam ovu misao,ali ja nisam ta misao.”

Zatim ponovo usmerite svu  pažnju na svoje disanje. Ako se ponovo pojavi neka misao,
 jednostavno je “stavite na stranu”. Zamislite da je dosadna mušica koju možete oterati 
ako mahnete rukom.

Ponovo fokusirajte svu svoju pažnju na disanje.

Posle nekog vremena, recite sebi (u sebi): "Miran sam i opušten. 
Sve je dobro u mom životu”.
 (Možete odabrati i neku drugu afirmaciju, koja Vam više odgovara).

Dobro je i podsetiti se - sve promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih 

promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile "negativne" ,

 mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u

 potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i

 naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, 

nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje...Stalna smenaravnoteže i neravnoteže.

KRITIKA

Kritika od strane bliskih ljudi može biti opravdana (kao i od strane bilo koga, ali nam ova teže pada). 

Pоpravilu, dobro je ako je ta kritika je usmerena na naše ponašanje, a ne na naš karakter.

Za odnos među bliskim ljudima nije tipično da se kritikuje ličnost bliske osobe. 

(Da nam ne odgovara ličnost te osobe, ne bismo ni bilo bliski.)

Šta je po sredi kada neka bliska osoba uglavnom kritikuje nas kao nas, a ne neko naše ponašanje?
Možda zapravo i nismo bliski sa tom osobom, nego se zbog naših društvenih uloga (partneri, roditelji, 

deca...) pretpostavlja da jesmo.
Osim toga, kritike mogu biti previše učestale, previše intenzivne, cinične.

To sve čini odnos manje prijatnim, a utiče i na naš odnos prema samima sebi. Ako smo sa nekim u 

stalnom kontaktu, verovatno je da ćemo se prema sebi odnositi onako kako se ta osoba odnosi prema

 nama.

Da li možemo da promenimo odnos prema sebi, bez da se distanciramo od "problematične" osobe?
Možemo, kroz kontakt sa ljudima koji nas drugačije tretiraju, kroz čitanje knjiga koje imaju 

blagonakloniji odnos prema ljudima i, uopšte, izlaganjem onakvim psihičkim porukama kakve 

nam odgovaraju.

Naravno, promenu je lakše ostvariti ako se i distanciramo od nepoželjnih poruka. To nam može teško

 pasti

 ako te poruke dolaze od ljudi koji su nam dragi. Zato ljudi obično počnu da menjaju odnos prema sebi 

bez distancinja od "problematičnih" dragih ljudi.

Tek kad promena odnosa prema sebi uznapreduje dovoljno, dešava se sledeće: Sebe smo zavoleli 

dovoljno

 da nam je ta ljubav važnija od želje da pošto-poto budemo u kontaktu sa osobom koja nam ne prija.

PSIHOLOGIJA I SPORT

Postoji međusobni uticaj između psiholoških faktora i bavljenja sportom. 

Proučavanjem ovoga se bavi psihologija sporta. Sa jedne strane istražuje kako psihološki faktori 

utiču na postizanje sportskih rezultata,a sa dru0ge proučava uticaj bavljenja sportom na razvoj 

ličnosti.

Reč "rezultat" (ne zbog same reči, nego zbog toga što ona verno opisuje ono čime se ova grana

 psihologije

 bavi) ukazuje koliki  uticaj naše shvatanje sporta (orijentisanost na rezultat) ima na nauku. 

Sport, onako kako ga shvatamo u zapadnoj kulturi, je takmičarski orijentisana aktivnost. 

Onaj ko se bavi sportom se takmiči sa drugim sportistima, bilo da je u pitanju individualni ili 

kolektivni sport, za osvajanje titule,  za obaranje rekorda. Nauka je na neki način ograničena 

kulturološkim shvatanjima i, u principu, prati, naslanja se i nadovezuje na dominantno 

društveno shvatanje. 

Naravno, i ovde ima puno izuzetaka. Svaki naučni radnik je slobodan da istražuje 

fenomene iz ugla gledanja koji se kosi sa konvencionalnim. Tako bi se u baštini psihologije 

sporta sigurno mogli pronaći naučni radovi na temu kako psihološki faktori utiču na to da

 osoba bude prisutna u sportskoj aktivnosti u kojoj se angažuje. 

Koliko psihološki faktori utiču na to da zaista iskusimo sportski događaj u kome 

učestvujemo.

Društveno shvatanje sporta utiče i na razvoj ličnosti sportiste. 

Taj uticaj bi se najkraće mogao objasniti izrekom: "Mens sana in corpore sano".

Ova latinska poslovica se može shvatiti na mnogo načina, a onaj

 koji se uobičajio, naročito u bivšim socijalističkim zemljama, bi se mogao nazvati 

"fizička disciplina", odn. disciplinovana upotreba svog fizičkog tela na način na koji nam roditelji ili 

drugi autoriteti poručuju da je ispravan.

Logično, kada psihologija sporta proučava uticaj ovakvog bavljenja sportom na razvoj ličnosti, 

prvo što naučniku pada u oči je povećana "psihološka disciplina", 

odnosno spremnost da disciplinovano razmišljamo na način koje društvo ocenjuje kao zdrav.

 Međutim, ni želja da se pobedi, ni disciplinovanost,nisu ono što omogućava uspešnost u 

bavljenju sportom. 

Potrebni su, ali ne i dovoljni. Ne retko se dešava da se neki sportista "slomi"

 pod velikim pritiskom, upravo zato što mu nedostaje šire shvatanje i dublji 

doživljaj sporta. Bavljenje sportom pruža mogućnost za nešto što i neuspehe i nepostizanje rezultata

 pretvara u pobede. Ono omogućava ispitivanje vlastitih mogućnosti i ograničenja. 

Ovo, opet, omogućava da se sagledaju načini na koje se mogu pomeriti sopstvene  granice. 

Pomeranje granica nije potrebno da bi se ostvarili rezultati sami po sebi, već da bi se neko razvijao

 kao sveukupna ličnost.

Kada sportista postigne ovu usklađenost između sebe i sporta kojim se bavi, nepostizanje

 određenih rezultata ima drugačije značenje od poraza, kao i pobede. 

Pobede i obaranje rekorda su samo posledice,a ne suštinski razlozi bavljenja sportom. 

Možda zvuči paradoksalno, ali najbolje sportske rezultate, one vrhunske, 

postižu upravo oni sportisti koji su najmanje opterećeni pobedom i porazom. 

Njih vodi njihov duh i želja da se ostvare.

Ovo mogu postići i oni koji se ne bave sportom profesionalno. 

Telo u pokretu, njegova usklađenost sa mislima i osećanjima, 

stremljenje ka nekom cilju i kretanje ka njemu, povećava svesnost o tome šta možemo,

 a šta ne, omogućava pomeranje sopstvenih granica i doživljaj životne radosti i zadovoljstva.

PSIHOSOMATSKE BOLESTI

Kada neko dođe na psihoterapiju posle izvršenih lekarskih pregleda kojima je utvrđeno 

da su njegovi telesni poremećaji i problemi povezani sa psihološkim, odn. da se radi o

 psihosomatskom problemu,onda se radi na onome što je u osnovi problema.

 Naravno, potrebno je prethodno izgraditi odnos poverenja između terapeuta i klijenta,

 sagledati širi životni kontekst klijenta. Ali, u traženju odgovora polazimo od simptoma i 

fizičkih bolesti. Ako su uzroci telesnih bolesti psihološke prirode, 

onda se radi o nekim slikama, rečima, uverenjima na koje klijent reaguje bolešću.

 Tokom terapije se 

radi na njihovom preispitivanju. Svaka psihosomatska bolest ima svoj smisao i poruku. 

Ako imamo probleme sa kožom, možda se osećamo ugroženo.

 Koža je mesto kontakta i razdvajanja sa fizičkom sredinom. 

Ako je doživljavamo ugrožavajućom na bilo koji način po nas, izbegavaćemo kontakt sa njom,

 a to se može manifestovati kroz kožna oboljenja.

 Ako imamo bolove u leđima možda osećamo da se “ceo svet svalio na naša ramena”, 

da svoju životnu situaciju doživljavamo teškom jer preuzimamo odgovornost ne samo za 

svoj život, već i život drugih. 

Ako imamo probleme sa vidom i sluhom, možemo ispitati da li postoji nešto sa čime

 izbegavamo da se suočimo. Artritis je povezan sa preteranim kriticizmom i nefleksibilnošću u

 odnosima sa drugima. 

Ako imamo stomačne probleme, možemo se zapitati šta to ne možemo da “svarimo”

 u psihološkom smislu. Možemo patiti od zatvora ako se teško rešavamo da se odreknemo 

nečega što nam više nije potrebno.

Rad na psihosomatskim bolestima je potreban ne samo zbog toga što nam one

 otežavaju život, već i zbog toga što nam govore o našim uverenjima na osnovu kojih na 

život reagujemo bolešću.

 Psihosomatske bolesti mogu odvesti u pretežno telesne bolesti. klijentkinje koja je zbog

 škrgutanja zubima tokom noći imala ne samo bolove u vilici i glavobolje, već je i oštetila zube,

 pa je morala da ide na intervenciju kod stomatologa. Kolitis koji dugo traje može dovesti do

 proširenja

upalnih promena creva i daljih komplikacija.
Kada kažem da je dobro ako svoje simptome i bolesti volimo, to ne znači da treba da radimo na 

tome da ih imamo, tj. da budemo bolesni. To znači da ih možemo razmatrati sa ljubavlju 

prema sebi, jer su oni telesni izraz naših nerazrešenih emocionalnih problema,

 naša reakcija na njih.

STRAHOVI U PARTNERSKOM ODNOSU

Kada je u pitanju prva vrsta straha, treba napomenuti da se mi ne plašimo od partnera

 kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog 

izražavanja preterane ljubomore,strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti.

To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo. 

Strah da nas partner ne voli je malo grublji i tiče se zavođenje i manipulacije od strane partnera,

 dakle nečega što bi nam partner namerno uradio. 

Strah da nas partner ne voli takve kakvi doista jesmo je suptilniji i u osnovi je strah od toga da

partner netačno definiše realnost, da nas doživljava onakvim kakvi nismo i da nas 

onda voli kao takve kakvi nismo. 

Ovo bi mogao da bude strah od toga da smo se partneru pogrešno predstavljali, 

predstavljali u lepšem svetlu nego što zaista jesmo, i da nas je partner upravo zato zavoleo. 

(Međutim, ovo bi već spadalo u strah od samog sebe, više nego u strah od partnera).

 Mogao bi da bude strah od toga da nas partner voli zato što očekuje da ćemo se promeniti,

 a ne zato što smo sada takvi kakvi smo.

 (Ovo se u nekoj meri graniči sa strahom od trećih ljudi, tj. od kulture koja u određenoj meri 

podržava ovakav obrazac ljubavi). 

Međutim, moguće je i da je to, jednostavno, ono što u svom klasičnom obliku i jeste -

 strah od toga da partner ima netačnu sliku o nama. Ovaj strah postaje potpuno razumljiv 

društvenim prihvatanjem razlike između ljubavi i zaljubljenosti. Ova razlika je, doduše, 

društveno prepoznata već 150 godina unazad. 

Međutim, tek u poslednje vreme se polako prihvata suštinska razlika između ova dva pojma. 

Naime, dok voleti nekoga podrazumeva da ga poznajemo takvog kakav jeste, 

biti zaljubljen u nekoga podrazumeva upravo suprotno - da ga ne poznajemo takvog kakav jeste, 

tako da na njega možemo da projektujemo svoju sliku o "pravom" partneru. 

U tom svetlu postaje potpuno razumljiv strah od toga da nas partner ne poznaje takve kakvi jesmo. 

To je u stvari strah od toga da je partner zaljubljen u nas ili da je nekada bio zaljubljen i da svoj 

odnos prema nama zasniva upravo na toj sadašnjoj ili nekadašnjoj zaljubljenosti, a ne ljubavi.

Šta je tu toliko strašno?

Sa jedne strane strašno je u smislu osećanja lične vrednosti. Naime, u onoj meri u kojoj osećanje

 lične vrednosti zasnivamo na tome da li nas partner voli ili ne, u toj meri je strašna ideja da 

nas ne voli takve kakvi jesmo, nego neku projektovanu sliku. Sa druge strane, ovaj strah se

 tiče partnerskog odnosa i ide u dva smera: strah za opstanak i za kvalitet odnosa.

 Ako osećamo da je partner sadа zaljubljen u nas i da je zato sa nama u vezi,

 onda se postavlja pitanje šta će biti kada te zaljubljenost prestane,

 hoće li i dalje želeti da bude sa nama u vezi, i ako i hoće, kako će ta veza izgledati 

- sigurno neće kao i sada. Ako osećamo da je partner u vezi sa nama zbog sećanja na nekadašnju

 zaljubljenost, onda se postavlja pitanje hoće li kvalitet veze sve više i više opadati,

 tj. hoće li veza sve više da bledi, kako bledi sećanje na ono što je nekada bilo.

Kad smo već pomenuli razliku između ljubavi i zaljubljenosti i strahove povezane sa 

zaljubljenošću, tu je u prvom planu strah da partner ne postoji. Naime, sam pojam "partner" 

tesno je povezan sa zaljubljenošću,kao i pomovi "dečko", "devojka" i slično, 

nevezano za žargon, sleng ili književni jezik.

 Ovaj pojam, zapravo, nastaje upravo iz naše predstave o idealnom partneru kombinovanim sa 

društvenim institucijama, kao što su muž, žena. dečko, devojka, brak, veza. Naime,strah od toga

 da partner ne postoji je strah od toga da ne postoji idealan partner i/ili strah od toga da da

 društvene institucije ljubavi ne funkcionišu. Mi u nekom trenutku svog razvoja shvatamo 

da ne postoji onakav partner kakav smo zamišljali i/ili da ne postoji osoba koja bi se dobro

 uklopila u društvenu ulogu našeg partnera. Ove dve spoznaje i svaka za sebe, a pogotovu zajedno,

 mogu da budu veoma zastrašujuće. Kao što se možemo plašiti da partner ne voli nas,

tako se možemo plašiti i da mi ne volimo partnera, a posle raskida možemo sei plašiti da nas niko 

nikada neće više tako voleti, ili da mi nikada nikog više nećemo tako voleti.

PRAZNOVERJE

Praznoverje čine uverenja da postoje određene zakonosti i principi po kojima život funkcioniše,
 a koja (uverenja) su u suprotnosti sa opšteprihvaćenim društvenim shvatanjima.

Otkud ovakva uverenja?

Jednim delom otuda što u društvu, pored  kulture, postoje i potkulture
 (različite od mainstream kulture) i kontrakulture (suprotstavljene mainstream kulturi).

Kontrakulture veoma često dele osnovna uverenja ("zdrav razum") o tome kako život funkcioniše sa mainstream kulturom, a razlikuju se u nekim izvedenim uverenjima 
(koja se istina, u krajnjoj liniji zasnivaju na zdravom razumu, ali ne samo na njemu,
 već i na mnogim pretpostavkama i zaključcima koji su specifični za tu kontrakulturu) i vrednostima.

Međutim, dešava se da kontrakulture imaju i specifična osnovna uverenja o funkcionisanju realnosti. 
Uverenja koja su u suprotnosti sa zdravim razumom. Jedan od primera za to je okultizam. 

Beli magovi se mogu smatrati delom ove kontrakulture.

Kulturološke razlike nisu jedini razlog za odstupanje od zdravog razuma.
 Drugi važan razlog je i takozvana harizma onoga ko poziva na odstupanje. 
Harizma bi se mogla definisati na razne načine, ali razmotrimo je, ovom prilikom, 
kao sposobnost da se, načinom komuniciranja, skrene pažnja većeg broja ljudu.
 Harizma se koristi da bi se pažnja ljudi privukla, ali i da bi se usmerila na takav način da 
slušalac/gledalac/čitalac izvuče određene zaključke.Ovi zaključci mogu biti i u suprotnosti sa
 zdravim razumom.

Razume se, beli magovi nisu jedini koji koriste harizmu da bi naveli ljude na određene 

zaključke koji su u suprotnosti sa zdravim razumom. Isto tako, harizma se može koristiti i da bi se 

osnažio zdrav razum. To što neko radi protivno zdravom razumu nije samo po sebi loše,

 kao što i delovanje u skladu sa zdravim razumom nije samo po sebi dobro. 

Nije moguće na kulturološki neutralan način utvrditi da li je nesto dobro ili loše,

 jer su etičke norme astavni deo kulture.

Ipak, pošto zdrav razum u sebi sadrži mehanizme za preispitivanje sopstvene sadržine,

 on predstavlja dinamičnu, a i transparentnu kategoriju. 

Mnogi alternativni sistemi ne mogu se ovime pohvaliti. 

Ipak, ima izuzetaka. Ima alternativnih modela koji predviđaju mehanizme za sopstveno preispitivanje.

 Nasuprot tome, moguce je i "zdrav razum" koristiti na dogmatički način, zanemarujući njegov 

potencijal za samopreispitivanje. To se onda pretvara u slepo verovanje u ono što je naučeno u 

osnovnoj školi.

LITTLE LIES

Postoje dve najčešće situacije u kojima lažemo, i obe uključuju nerealna očekivanja.
Prva situacija je da lažemo jer ne želimo da budemo doživljeni onakvi kakvi jesmo. Zašto? 

Zato što očekujemo da treba da izgledamo, ponašamo se i živimo na određeni način.

 Kako se ta očekivanja ne poklapaju sa realnošću, nastojimo da to sakrijemo I prikrijemo.

 Sakrivanjem od drugih u stvari se krijemo od sebe, jer, na osnovu empatije, u drugima 

prepoznajemo sebe. Laganjem drugih, pokušavamo da zavaramo sebe, jer naš život nije u 

skladu sa našim očekivanjima.Druga opcija je da lažemo zato da bismo izmanipulisali nekoga.

 Da bismo dobili od nekoga nešto.Nešto što ta osoba ne želi da nam da u okolnostima kakve jesi, 

ali bi želela da nam da kad bi oklonost,bile drugačije. Mi onda jednostavno lažemo da su te 

okolnosti drugačije. Ovde se opet radi o problemu očekivanja. Mi od drugih ljudi nešto očekujemo, 

pa kad oni to ne žele da nam daju, mi manipulišemo realnošću da bi smo fingirali situaciju u

 kojoj oni to žele da nam daju. 

Ovo ne mora biti samo pozitivno očekivanje – očekivanje da nam neko nešto da ili učini, već može 

biti i negativno očekivanje - očekivanje da nam neko ne učini nešto nažao. 

Na primer, očekujemo da nas državni organi ne stave u zatvor. Međutim, 

oni to naše očekivanje nisu spremni da ostvare, osim ukoliko poštujemo neka pravila, tj. ne

 činimo krivična dela zaprećena zatvorom.

 Ako ipak učinimo takvo delo, mi na sudu lažemo da ga nismo učinili, 

zato da ne bismo otišli u zatvor. 

Očigledno, problem laganja je problem očekivanja. Što su nam nerealnija očekivanja od života i

 od ljudi, to imamo veću potrebu da lažemo.

SEBIČNOST

Koncept "sebičnost" polazi od toga da postoji neka optimalna ravnoteža između vođenja računa o 
sopstvenim intersima i vođenja računa o interesima drugih. Prema ovoj teoriji, osobe koje previše 
vode računa o sopstvenim interesima - a premalo o tuđim – smatraju se sebičnim osobama.

Naravno, očigledan problem sa ovim konceptom je nemogućnost pronalaženja tačnih pravila o
 tome koilko bi trebalo voditi računa o svojim, a koliko o tuđim interesima. 
Međutim, pored ovog očiglednog problema, postoji još jedan, malo suptilniji: 
nije moguće tačno utvrditi u čijem interesu je neko ponašanje. 
Ljudi veoma često misle da nešto rade u tuđem interesu, a zapravo to rade prvenstveno zbog sebe. 
I obrnuto,dešava se da čovek misli da nešto radi zbog sebe i svojih želja i potreba, a zapravo to 
radi zbog vrednosti koje su mu nametnuli drugi. Ova prva situacija je javnosti veoma dobro
 poznata i smatra se perfidnim oblikom sebičnosti. Druga situacija je manje poznata,
 ali je za psihologiju veoma relevantna.Naime, mnogi pshološki problemi potiču upravo od toga što
 spolja nametnute vrednosti –introjekte – doživljavamo kao nešto svoje
 (često čak i kao nešto najličnije).Može se desiti da provedemo veći deo života boreći se za 
vrednosti koje uopšte nisu naše. 
S obzirom na ove probleme u praktičnoj primeni koncepta sebičnosti, smatram da je najbolje ne
 tretirati ga kao psihološki pojam, jer on to i nije.

Iako je danas popularano kombinovanti psihologiju i moral, smatram da je najbolje jasno
 razdvojiti psihologiju od moralisanja. Moral kao skup etički inspirisanih normi koje su u
 datom vremenu i mestu dominantne svakako ima svoj značaj, ali taj značaj se nikako ne ogleda 
u tome da moral predstavlja nekavu dopunu psihološkog metoda.
 Sa stanovišta psihologije nije relevantno da li osoba poklanja više pažnje svojim ili tuđim
 interesima, nego da li osoba može normalno da funkcioniše u svom prirodnom i
 društvenom okruženju. Normalno funkcionisanje ne zahteva pronalaženje nekave
 posebne ravnoteže između svojih i tuđih interesa, nego identifikovanje situacija u 
kojima je moguće, dozvoljeno ili čak preporučljivo dati prednost određenom tipu interesa. 
Ima, naime, situacija u kojima je sasvim normalno dati prednost onome što se tradicionalno 
smatra ličnim interesom, kao što ima i situacija u kojima je preporučljivo dati prednost onome 
što se smatra opštim interesom. Ima i situacija u kojima je moguće ijedno i drugo, i tada izbor
 izlazi iz domena psihologije, i prelazi u domen etike.

EMPATIJA

Empatija je sposobnost da se uživimo u osećanja druge osobe. Da zamislimo kako se ona oseća 

i da osetimo to isto osećanje.. Na primer, osećamo tugu koju zamišljamo da druga osoba oseća.

 Naravno, ne možemo da se zaista uživimo u to kako se neko oseća, nego jedino u svoju zamisao

 o tome kako se ta osoba oseća. Mi o tome nemamo nikakva direktna saznanja,

 nego možeš da nagađamo - da izvlačimo zaključke iz onoga što vidimo i čujemo.

 Na primer, ako vidimo da neko plače, mi ćemo pretpostaviti da je tužan. 

Ako vidimo da je nasmejan, pretpostavićemo da je veseo. 

 Empatija je važna u međljudskim odnosima, jer nam omogućuje da druge

 ljude vidimo kao slične sebi. Omogućuje emotivno zbližavanje sa drugima. 

 Da li je moguće imati premalo ili previše empatije? Jeste. 

Ljudi koji imaju nedovoljo razvijenu empatiju 

slabije razumeju svet oko sebe. Konkretno, slabije razumeju druge ljude.

 Ovo, međutim, ne treba mešati sa nedostatkom saosećanja. 

Saosećanje je želja da se drugi oseća prijatno i da se ne oseća neprijatno.

 Zamislivo je da neko ima sasvim dovoljno razvijenu empatiju

 (odlično razume kako se drugi osećaju), ali ga nije mnogo briga da drugima bude prijatno.

 Pa ipak, za očekivati je da ako bolje razumemo kako se drugi oseća, 

ako više možemo da se uživimo u to, da će nam i više biti stalo do toga kako se drugi osećaju.

 Kako možemo razvijati empatiju?
Budimo kreativni. Pronalazimo sličnosti između situacija u kojima se drugi nalaze sa 

situacijama u kojima smo mi sami bili. Čak i kada ove sličnosti nisu očigledne. 

 Ovo je za psihoterapeute naročito interesantno u situaciji kada treba da se uživimo u

 osećanja osobe sa kojom smo u konfliktu. Rešavanje konflikta pomaže razvijanje empatije,

 jer zbog ovog brzog fidbeka dobijamo motivaciju da radimo na razvijanju empatije,

 čak i kada to nije od neposredne koristi.

KRIZNI DOGAĐAJ I KRIZA

Krizni događaj je iznenadni i redak  događaj koji je izrazito uznemirujuć za većinu ljudi, 
i uključuje pretnju gubitka kontrole nad vlastitim životom, gubitka osoba, 
stvari i vrednosti važnih za pojedinca ili grupu. Pri tom, ljudi imaju osećanje da ga ne mogu sami
 savladati koristeći uobičajene mehanizme i strategije suočavanja sa stresom. 

Ova vrsta traume se razlikuje od stresa po tome što je retka, ne dešava se svima,
 izbacuje ljude iz ravnoteže u znatno većoj meri od stresa, i veoma je teško ponovo  
povratititi ravnotežu.Nezavisno od strategija i prethodnog psihofizičkog stanja dovodi do patnje
 većine ljudi.

Kriza predstavlja psihičko stanje izazvano kriznim događajem posle kojeg uobičajeni mehanizmi
 suočavanja sa stresom ne pomažu i povezana je s osećanjem gubitka kontrole,  
pa je propraćena različiti stresnim ili traumatskim reakcijama (na fizičkom, misaonom,
 emocionalnom planu, kao i na planu ponašanja).

Kriza je vremenski kratka i ograničena (4-6 nedelja) i veoma su važni preventivni postupci kojima se
 ublažavaju posledice kriznog događaja- uklanjanje, 
odn. smanjivanje znakova krize i uspostavljanje emocionalne ravnoteže.
 Ovi postupci se sprovode što pre nakon kriznog događaja jer su ljudi tada "najotvoreniji"
 za pružanje pomoći, ali je potrebno i imati u vidu da ljudi prolaze kroz različite faze tokom 
krize i da intervencije treba pružiti pravovremeno, kada je osoba spremna da ih primi, 
a ne na osnovu jednostanog kriterijuma kao što je vreme proteklo od kriznog događaja. 
Everli (Everly, 2000), između ostalih autora,
 ističe da ljudi prolaze kroz različite faze tokom krize te da intervencije treba da pospeše
prelazak iz jedne faze u drugu. Faberou i Gordon (Faberow & Gordon, 1981) ističu sledeće faze:

1) Faza herojstva-počinje nakon događaja ili čak i pre događaja,tokom iščekivanja. 
Sastoji se od pokušaja da se spasi i zaštiti život i imovina.

2) Faza medenog meseca-karakteriše je optimizam i zahvalnost zbog preživaljavanja.

3) Faza razbijenih iluzija-javlja se nakon 3-4 nedelje nakon događaja i karakteriše je razvoj 
svesti o tome da se nešto strašno dogodilo. Osećanja kao što su ljutnja,
frustracija i osećaj krivice su česta.Tokom ove faze, osoba može da počne da dovodi u
 pitanje svoj pogled na svet.Česta su i pitanja tipa "Zašto se to baš meni desilo?"

Proces žaljenja, ukoliko je događaj izazvao gubitak, započinje tokom ove faze. 
Treća faza može da traje nedeljama, mesecima, čak i godinama. Prema Faberou i Gordonu, 
svrha kriznih intervencija je da pomognu osobi da pređe iz ove fazu u poslednju fazu ili fazu
 rekonstrukcije.

4) Faza rekonstrukcije-podrazumeva uspostavljanje normalnog funkcionisanja. Uspomene na događaj 
ostaju, ali osoba ima doživljaj da se život dalje nastavlja.

Dakle, potrebno je odabrati najbolje moguće strategije i taktike zavisno od specifičnosti događaja,
 specifičnosti ugrožene populacije i primeniti ih u adekvatno vreme, kao i angažovati posebne 
timove za intervencije u slučajevima kriznih događaja. Dobro je pribeći i merama samopomoći:
 podeliti osećanja sa bližnjima, učestvovati u zajedničkim aktivnostima,
 kao i baviti se aktivnostima koje nas opuštaju (šetnje prirodom, bavljenje sportom,
 slušanje muzike itd).

Korišćena literatura:

- Psihologija krize, Ljiljana Mihić (2008.god)

- Psihološke krizne intervencije, Lidija Arambašić (2000.god)

RAZMAŽENOST

Roditelji su od samog detetovog rođenja jako okupirani time da ono preživi. Vode računa o njegovim 

potrebama, sigurnosti. Ovo, naravno, važi za većinu roditelja. Iz ovakvog odnosa nastaje psihička 

struktura kod deteta koja služi sprečavanju smrti i ona kasnije doprinosi stvaranju njegovog identiteta.

 Preterana zaštita od ugrožavajucih situacija, međutim, može dovesti do pojave razmaženosti kod dece.

Ovo naročito dolazi do izražaja kroz fazu negativizma treće godine. Dete izgrađuje svoje "ja" 

tako što odbija sve ono što roditelji traže od njega. To je, u stvari, manifestacija razvoja detetovog

 identiteta i normalna razvojna pojava. Međutim, kod većine dece roditelji koriguju ovo tako što im 

postavljaju određena ograničenja. Ukoliko su ta ograničenja previše slaba ili ne postoje, detetov ego

 ostaje jedna preterano snažna psihička struktura koja ga teroriše tokom čitavog života, faktički ga 

onemogućava da mu bude stalo do drugih ljudi i da oseti bilo šta duboko.

Razmažena deca postaju razmaženi ljudi. Njima je uskraćena ili ograničena mogućnost da im bude 

stalo do drugih ljudi. Ako se usude da im bude stalo, bivaju surovo kažnjeni osećanjem frustracije. 

Frustracija, ili nezadovoljstvo, je normalno u ljudskim odnosima, jer je nemoguće i nepotrebno da nam 

drugi ljudi ostvaruju sve naše želje. Za razmažene ljude ovo osećanje je nepodnošljivo. Nepodnošljivo je

 zato što ramaženost znači da ne razlikujemo sebe od svojih želja i svog ponašanja. Ako smo razmaženi,

 kad god neko neće da nam ostvari želju, mi to doživljavamo kao odbacivanje vlastitog bića.

 A kad god se neko naljuti na nas zbog nekog našeg ponašanja koje nije prikladno, mi to doživljavamo

 kao napad na našu ličnost. Pošto su i frustracija i ljutnja sastavni deo međuljudskih odnosa, 

ovakav stav po pravilu vodi do ravnodušnosti prema drugim ljudima. Ako nam nije stalo drugih, 

nije nam stalo ni do toga što nas "odbacuju" i "atakuju" na našu ličnost. Onda nema onog nepodnošljivog

 osećanja frustracije, okeanske neprijatnosti.

Kako razmaženi ljudi održavaju ovu ravnodušnost prema drugim ljudima i prema svetu? Neko bi pomislio

 da je to vrlo jednostavno, međutim, to uopšte nije slučaj. Ravnodušnost prema drugima nije nimalo prirodna,

 pa ju je potrebno stalno različitim mehanizmima ublažavati i kontrolisati - alkohol, hrana, droga, cigarete..

.( ovo ne znači da su svi koji imaju ove zavisnosti bili razmažena deca).

 Ovu ravnodušnost je tokom života sve teže i teže održavati, pa je potrebno sve veća i veća primena 

ovih mehanizama. Međutim, u većini slučajeva, to ipak ne pređe neku kritičnu granicu, pa većina razmaženih

 ljudi uspeva da do kraja života ublažava i kontroliše svoju patnju.

Međutim, time gube sve više i više životne energije i sve im je teže da održavaju iluziju da vode jedan 

kvalitetan život. Sve im je jasnije koliko sebi uskraćuju ovakvim načinom života.

KRIZA SREDNJIH GODINA I KRIZA PARTNERSKOG ODNOSA

Osobe u srednjim godinama uglavnom prolaze kroz krizu koja im omogućuje da bolje sagledaju sebe i da

 postignu bolju integrisanost svoje ličnosti. Ukoliko su se emocionalno vezale na zreli način,

 želeće da pomognu jedno drugome u svemu tome. Može se desiti da neko od partnera ima 

“nedovršene poslove” iz prošlosti koje sada želi da završi. Ukoliko je u svom prethodnom razvoju 

uspevao da dobro postavi granice u odnosu na svog partnera, moći će da bude svestan toga da je to

 njegova stvar, neće pokušavati da ga uvuče u ovu priču. Iskoristiće krizu da osvesti neka svoja osećanja,

 da redefiniše neke odnose, donese nove odluke, a da pri tom ne prebaci odgovornost za sve to

 na svog partnera.

Na primer, ako u adolescenciji nije uspeo da se "izbori" sa svojim roditeljima, pa je nastojao

 da ispuni njihova očekivanja, verovatno je nastavio da radi to i nadalje u odnosu na osobe 

koje su mu emocionalno važne, pa i na partnera.

Kada u srednjim godinama postane svestan da je nezadovoljan jer ne ispunjava svoja očekivanja,

 već očekivanja drugih (partnera), neće se ljutiti na njega. Jer to i nema veze sa njim -

 kriza je omogućila da ponovo "isplivaju" nezadoljstva iz prošlosti.

Kriza mu omogućava da odgovornost za svoj život preuzme u svoje ruke. Njegova sreća ne 

zavisi od partnera. Njegova sreća zavisi od njega samog.
Ako se za nekoga vezujemo na emocionalno nezreli način, onda smo sa njim iz nekog 

straha ili interesa. Ovo je i inače problem, jer se prema drugoj osobi postavljamo ne kao 

ravnopravnom ljudskom biću koje je slobodno i koje je sa nama zato što tako želi, 

već kao da je ona zadužena da zadovoljava naše potrebe - predstavlja naš pojas za spasavanje. 

Kada naiđe kriza srednjih godina, ova težnja može biti još izrazitija. 

Ukoliko se plašimo da gubitak mladosti i lepote predstavlja naše propadanje, 

osiromašenje ličnosti, biće još veća potreba da nas neko drugi spase od ovoga. 

Ponašanje u odnosu na partnera može postati još posesivnije,

 težnja za njegovim posedovanjem još izrazitija.

Partner koji se, verovatno, i sam nalazi u svojoj krizi, ovo doživljava kao "gušenje". 

I da se ne nalazi u svojoj krizi, pritisak je veliki.

Ovo može dovesti i do raskida partnerskog odnosa

Raskid u stvari nije posledica krize srednjih godina, nego odluke partnera koju mogu 

doneti kao odgovor na izazove ove krize.

Do raskida tokom krize srednjih godina dolazi iako je neko nezrela, iako je zrela osoba.

Šta da radi nezrela, a šta zrela osoba u ovoj situaciji?

Nezrela osoba može da se zapita da li joj i dalje odgovara da bude nezrela, pošto su ovo 

dobre godine za početak sazrevanja.

Zrela osoba može da dozvoli i svom detinjem delu da učestvuje u donošenju ove veoma 

važne odluke - ostati u vezi ili rastati se. Drugim rečima, kad imamo neku dilemu, 

dobro je da pre donošenja bilo kakve odluke, jedno vreme jednostavno budemo sa tom

 dilemom, da je osetimo.

Dakle, kriza srednjih godina može da se iskoristi za poboljšanje partnerskog odnosa,

 ili za njegovo pogoršanje. Sve zavisi od toga kako se postavimo.

"NEDOVRŠENI POSAO" U GEŠTALT TERAPIJI

Mnogi psihički poremećaji nastaju tako što nismo svesni, nismo u kontaktu sa nekim svojim osećanjima -

 prekidamo ih. Po geštalt terminologiji ovako nastaje nekompletiran emocionalni geštalt -

 "nedovršeni posao". Svaki nedovršeni geštalt (započet, ali prekinut) drži energiju zarobljenu i dovodi do

 poremećaja u ponašanju.  Ovo  vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i 

hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, 

od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti. 

Na ovaj način nastaju emocionalne navike, fiksirani geštalti  (stara osećanja, misli, ponašanja, 

u novim situacijama), koja uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali,

 ona provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već  senka prošlosti. 

Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka,  jer ne umemo da budemo u njemu. 

Da se radi o emocionalnoj navici  i "nedovršenom poslu" možemo prepoznati ako reagujemo preterano 

u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes.  Razlog ovome je što 

u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu. Ovo se dešava i 

u našim snovima.  

Kroz geštalt psihoterapiju se radi na tome da se ovi "nedovršeni poslovi" iz prošlosti dovrše, da se 

"zatvori geštalt". Tako stvaramo mogućnost da živimo autentično, a ne po navici.

 Tako vraćamo radost i uzbuđenje življenja u svoj život.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj 

na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da preduzmemo određene korake.

Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti.

 Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične

 okolnosti, nego identičan telesni oset).
Onda možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje

 (svesni smo toga šta osećamo i na koju situaciju je reakcija to naše osećanje). 

Sekundarna dobit – korist od problema

Zašto ljudi neće da se menjaju?

            Svi ljudi koji potraže terapiju, potraže je radi promene. Nešto im ne odgovara u njihovim životima, imaju simptome koje ne razumeju, nesrećni su iz raznoraznih razloga i žele da „vide“ šta im je, razreše svoje probleme i budu slobodniji.
            Takođe, svaki put kad upitam klijenta da li, eventualno, postoji neka korist od simptoma koji ima, odgovor je, po pravilu, negativan. Pitanje bi, na primer, moglo da glasi „čemu služe vaši panični napadi, šta njima dobijate“?  Odgovori koji na takva pitanja uslede su oni odgovori koji se daju gotovo bez razmišljanja. Ljudi kažu „pa nemam nikakvu korist, samo štetu. Kakvu bi korist mogao da imam od toga što paničim, što mi lupa srce i mislim da ću da se onesvestim ili umrem“? Samo što mi ne kažu „ kakvo glupo pitanje“.
            Međutim, jedno od osnovnih pravila koje sam naučila u svojoj psihoterapijskoj edukaciji iz O.L.I-psihodinamske integrativne psihoterapije, a kasnije, kroz rad s klijentima se uverila u neprikosnovenu istinitost tog pravila, glasi: „Ljudi nikada ne rade ništa ako od toga nemaju nekakvu korist“.
            Možda na prvu loptu zvuči paradoksalno. Zašto bi neko (i to još nesvesno) održavao neki problem, koji mu na svesnom nivou jako smeta, remeti mu život i normalno funkcionisanje, ponekada čak ugrožava i fizičko zdravlje? I kakva tu dobit može da postoji? Mada, kada se pitanje postavi na ovaj način, zapravo bi zvučalo paradoksalno da nikakve dobiti nema. Ako se neko muči proživljavajući raznorazne simptome, a od tih simptoma ne dobija nikakvu korist, tek bismo onda bili zbunjeni samim njihovim postojanjem. Ispalo bi da ljudi uživaju u patnji i da ima je baš lepo što ih simptomi muče….No,  kad bi bilo tako…verujem – ne bi potražili psihoterapijsku pomoć.

Svaki simptom ili psihički problem nosi dobit sa sobom. Dobit od održavanja psiholoških problema se stručno naziva „sekundarna dobit“.  Ljudi nikada ne rade ništa ako od toga nemaju nekakvu korist


Dobit od problema

            Dakle, svaki simptom ili psihički problem nosi dobit sa sobom. Dobit od održavanja psiholoških problema se stručno naziva „sekundarna dobit“.
            Sekundarna dobit je, dakle, nezavisna od vrste problema i sveprisutna u psihološkim mukama ljudi. Često se javlja kao otpor promeni. Neki ljudi ubrzo postanu svesni dobiti koju imaju od održavanja svojih problema, dok je pojedinim klijentima mnogo teže da uvide da imaju bilo kakvu korist od svojih muka. Čini mi se da brzina uvida u postojanje sekundarne dobiti od problema nema baš mnogo veze sa inteligencijom osobe koja ima problem. Pre bih rekla da ima veze sa jačinom njenih simptoma, kao i vremenom trajanja tih simptoma. Što je simptom jači, tvrdokorniji, „žilaviji“, to se više opire promeni. Što se više opire promeni, to je čoveku teže da uvidi da od njega ima i neke dobiti.
            Kada ljudi uvide dobiti od vlastitih problema, često postaju spremniji da se menjaju. Promena je često teška jer zahteva trud i rad. Nije lako promeniti navike, a psihičke probleme bismo, uslovno, i mogli da opišemo kao izvesnu vrstu samoporažavajuće, nesvesne navike. Iz toga razloga je nekada teško čak i pričati o dobitima od psiholoških problema. Čak i kada pričamo o tim dobitima, nije retko da ih klijenti nakon seanse „zaborave“, stave u drugi plan ili (nesvesno) reše da ne misle o njima. Teško je, mnogima je jako teško da priznaju da su, barem delom, odgovorni za održavanje svojih problema. A priznavanje sekundarne dobiti znači upravo to – ja sam održavam svoj problem, jer od njegovog postojanja dobijam nešto. Međutim, bez tog priznavanja se ne može krenuti sa menjanjem. Ne možemo promeniti ono što ne priznamo da postoji.
Kada ljudi uvide dobiti od vlastitih problema, često postaju spremniji da se menjaju. Ne možemo promeniti ono što ne priznamo da postoji.


Kako izgleda sekundarna dobit?

            Uzmimo za primer bilo kakav psihološki problem. Prethodno sam pomenula paniku, pa bismo mogli da se zadržimo na tom primeru. Panični napad je veoma neprijatan i, često, veoma onesposobljavajuć za osobu koja od njega pati. Klijenti s paničnim napadima uglavnom kažu da žele da ih se što pre, ako je moguće odmah, oslobode. A onda se, u nekom trenutku, dotaknemo sekundarne dobiti. Ona, istini za volju, varira od klijenta do klijenta. Ali, kao što je rečeno, uvek postoji. Panika nekog može, na primer, sprečavati da se zaposli. Klijent kaže da želi da radi i da se što hitnije oslobodi panike, kako bi mogao da potraži posao. Kada malo proanaliziramo problem, možemo da dođemo do toga da taj klijent sumnja u svoje kompetencije nalaženja posla. Još češće može sumnjati u svoje kompetencije održavanja posla ili sposobnosti da posao uradi na pravi (u njegovim očima to često bude – najbolji mogući) način. Naposletku, nije retko da se ispostavi da ovaj hipotetički klijent, zapravo, nije siguran da uopšte želi da radi taj posao. Možda je posao dosadan, možda je zahtevan, možda je ipak lepše da još malo ne preoptereti sebe prevelikim obavezama… Napad panike, sagledan iz ovog ugla, zapravo predstavlja jednu veliku sekundarnu dobit – daje klijentu na vremenu da odluči šta stvarno želi, i to bez krivice i bez mogućnosti da ga neko optuži da je lenj, nepreduzimljiv ili nezainteresovan. Budući da ovaj hipotetički klijent ima paniku, dakle – psihološki problem – problem je taj koji mu ne dozvoljava da bude prokativan. On bi hteo, ali ne može. Mnogo je, dakle, lakše da nešto ne možemo jer imamo problem, nego da kažemo da nećemo pa da još i dobijemo kritiku. S druge strane, kada ovaj hipotetički klijent zaista ne bi hteo da nađe posao, sumnjam da bi mu se javila panika. On bi, u toj situaciji, znao šta hoće, a šta neće. Bio bi siguran da ne želi posao i ne bi bio neodlučan. Međutim, problem je u tome što on i želi i ne želi. Ima dobre razloge da želi posao, ali ima i dobre razloge da ga ne želi. Kada postoji želja da nešto radimo, a sumnjamo da bismo za to bili sposobni ili mislimo da bi nam to možda bilo preteško, često se javljaju anksioznosti, panika ili neki drugi simptomi. Te simptome možemo, tada, shvatiti kao signale za uzbunu. A kada se njihov smisao proanalizira, kao što je ukazano, uvek dođemo do neke sekundarne dobiti.


Šta je problem sa sekundarnim dobitima od problema?

            Iako simptom štiti od osuda i iako „daje na vremenu“ da se donese odluka, on ne štiti osobu samo u tom jednom polju povodom kog je neodlučna. Simptom se širi na čitav život te osobe. Osoba koja ima agorafobiju, „sa sobom je nosi“ svuda, osoba koja ima napade panike, paniči u različitim situacijama, osoba koja je anksiozna, često postaje anksiozna i povodom situacija oko kojih ranije nije preterano brinula. Dakle, ako se ne tretiraju, simptomi imaju tendenciju da se usložnjavaju i postaju tvrdokorniji. S druge strane, čak i da to nije slučaj, uglavnom se ne javljaju samo u specifičnim situacijama koje osoba želi da izbegne, već se javljaju i onda kada osoba želi da se opušta i uživa, kada želi da izađe s društvom i ne misli o problemima. Dakle, iako svaki psihološki problem sa sobom nosi izvesnu dobit (sekundarnu dobit) šteta od njega je neuporedivo veća.
            No, svi klijenti znaju štete od svojih problema. Naposletku, zbog toga i potraže psihoterapijsku pomoć. Ali, ukazivanje na sekundarnu dobit od tog istog problema veoma često „trgne“ ljude i funkcioniše kao okidač i motivator za promenu. Kada klijenti shvate skrivene dobiti, a onda prostom analizom izračunaju da te dobiti i nisu neke dobiti kada se uporede sa štetama koje imaju od simptoma, onda budu znatno motivisaniji da ulože trud i posvete se promeni. Kada je čoveku jasno zašto nešto radi, on postaje mnogo motivisaniji da to ponašanje i promeni.
Iako svaki psihološki problem sa sobom nosi izvesnu dobit (sekundarnu dobit) šteta od njega je neuporedivo veća. Kada klijenti shvate skrivene dobiti, a onda prostom analizom izračunaju da te dobiti i nisu neke dobiti kada se uporede sa štetama koje imaju od simptoma, onda budu znatno motivisaniji da ulože trud i posvete se promeni.

Neodlučnost povodom promene
            Prethodno opisan primer hipotetičkog klijenta s paničnim napadom sadrži u sebi nešto primarnije od sekundarne dobiti. Sekundarna dobit se i zove sekundarna jer je nastala kao posledica problema. Dakle, sekundarna dobit ne izaziva sam problem, već pomaže da se on održava. Pre sekundarne, logično, postoji i primarna dobit. Psihološki problemi se razvijaju usled nedovoljne razvijenosti neke od osnovnih sposobnosti ličnosti. Jedna od tih sposobnosti se zove „sposobnost tolerancije na ambivalenciju“ ili, srpskim jezikom rečeno – sposobnost odlučivanja, pravljenja izbora u situacijama koje su na neki način konfliktne, međusobno suprotstavljene. Ambivalencija ili neodlučnost se javljaju kada imamo dva međusobno suprotstavljena cilja ili želje, a nismo sigurni koji cilj ili koja želja nam je privlačnija. Ne umemo na napravimo izbor, da odlučimo. Plašimo se posledica, mogućnosti da nećemo izabrati „pravu stvar“. Šta ako pogrešimo? Šta ako načinimo loš izbor, pa posle ne uspemo da popravimo? Šta ako bude kasno za izmene?  - pitanja su koja često sebi, a i drugima, postavlja neodlučna (ambivalentna) osoba. Sposobnost tolerisanja međusobno suprotstavljenih – ambivalentnih težnji i osećanja je, možda, jedna od najbitnijih sposobnosti koje razdvajaju normalnost od psiholoških problema. Ako osoba nema sposobnost da toleriše ambivalenciju, ona mora naći neki manevar da se s njome nosi. Tu na scenu dolaze različiti mehanizmi odbrane od ambivalencije.
Psihološki problemi se razvijaju usled nedovoljne razvijenosti neke od osnovnih sposobnosti ličnosti. Kontraveštine možemo opisati kao izvesne vrste složenih, dobro uvežbanih i razrađenih samosabotirajućih  ponašanja koja umanjuju potencijal osobe da prihvati život i živi „punim plućima“. Kontraveštine se razvijaju umesto sposobnosti, kao njihova zamena.


Odbrane od ambivalencije

            Postoji nekolicina odbrambenih mehanizama koji osobu štite od nerazvijene sposobnosti tolerancije na ambivalenciju.
Površnost
 Jedan od osnovnih mehanizama koji koriste adolescenti ili mlade osobe koje su na pragu osamostaljivanja, suočavanja sa životom i obavezama – je mehanizam površnosti.S jedne strane, osoba bi i dalje da bude kod mame i tate, sigurna i bezbrižna. S druge strane, „vreme joj je“ da se osamostali. To vreme za osamostaljivanje, samo po sebi, može da poprimi različita značenja. Da li „vreme za samostalan život“ znači da to roditelji očekuju od mlade osobe, da to ona sama od sebe očekuje, da to zaista želi ili da je vaspitana da to tako treba? Moguće je da se većina prijatelja te osobe osamostalila, pa da se ona oseća manje vredno što „kaska“ za njima. Ujedno, međutim, može da se oseti nespremno da bude samostalna. Sama ta reč „samostalnost“ često budi sijaset negativnih asocijacija i anksioznost kod mnogih mladih ljudi. Pitaju se da li će moći, da li su sposobni, da li to žele…pitaju se, zapravo, da li je vreme za osamostaljivanje –pravo vreme za njih, ili neko nametnuto pravo vreme. Dakle, neodlučni su, frustrirani povodom neodlučnosti i nezadovoljni što ne znaju kako da razreše dilemu. Imaju želju, ali imaju i strah. Žele da „odrastu“, ali nisu sigurni šta sve odrastanje sa sobom nosi. U konfliktu su. I taj konflikt – konflikt ambivalencije – moraju rešiti na neki način.
            Setimo se hipotetičkog klijenta s napadima panike povodom traženja posla. Ako pronađe posao – u zamci je (mora da bude ozbiljan i posvećen), ako ga ne nađe, oseća se manje vredno, neispunjeno i nezadovoljno (takva osećanja, svakako ne želi). Rezultat netolerancije frustracije i ambivalencije se ispoljio kao napad panike. Odbrana od neodlučnosti kod ovog zamišljenog klijenta bi vrlo lako mogla da se podvede pod naslov „površnost“. Šta to znači? Svedeno rečeno „ od svega pomalo, a ničega dovoljno“. Umesto posvećenog traženja posla, osoba bi mogla satima, danima, nedeljama da bira profesije, radna mesta ili čak delove grada (ponekad i različitih zemalja) u kojima bi mogla da se zaposli. Internet je savršeno mesto za potkrepljivanje ovog mehanizma. Nije teško zamisliti osobu koja sate provodi na internetu tražeći različite poslove koji bi mogli da je zainteresuju, a onda tražeći mane tim poslovima, sve dok ne pronađe neko novo zanimanje kojim će se na trenutak oduševiti, da bi ubrzo obezvredila i taj posao. Takva osoba svašta sazna o mogućnostima, utroši značajnu količinu energije dok pretražuje alternative, svakoj  opciji nađe zamerku i ni u jednu aktivnost se, zapravo, ne udubi. Sjajna odbrana, zar ne? Ponovo se možemo upitati kako bi iko mogao da zameri takvom pojedincu da ne radi, da se ne trudi, da ne daje sve od sebe? Poslednjih nedelju dana ne radi ništa drugo do upornog pretraživanja raznoraznih poslova, odmerava svoje sposobnosti i kapacitete i daje sve od sebe da pronađe najbolje moguće zanimanje. Pritom, svašta je taj naš hipotetički pojedinac usput i naučio. Ono što je, međutim, propustio je da se zaista udubi u nešto, da se zaista suštinski zainteresuje i da reši da se oproba u nečemu. Ali, nije on zbog toga loša osoba, ne rade to ljudi namerno. Ne vara ta osoba druge, već zavarava samu sebe. To zavaravanje je odbrana, odbrana koja pomaže da se izbori s napetošću koja nastaje kao nerazvijenost sposobnosti da se toleriše ambivalencija.
            Došlo je vreme da se rade ozbiljne stvari, a ovaj naš izmišljeni pojedinac ne oseća da je dorastao  „ozbiljnim stvarima“. Hoće on, ali i neće. Želi, ali i ne sme. I šta onda drugo i da radi nego da se (nesvesno) zavarava, da se služi odbrambenim mehanizmima, da pokušava da balansira „hoću“ i“ neću“ koje stoje jedno uz drugo.
            Međutim, ako je želja velika, a mehanizam odbrane popusti, pa se taj pojedinac upita nešto poput „šta će biti s mojim životom“ neretko nastane panika. Ako je strah od suočavanja s životnim izazovima veći od želje, želja na neki način počne da jenjava, a osoba počinje da se oseća sve depresivnije.
“Kontraveštine”
            U O.L.I metodu postoji pojam“ kontraveština“. To je jedan pojam koji je novost u odnosu na ostale psihoterapijske pravce i postavke. Kontraveštine nisu mehanizmi odbrane, one su, zapravo, zloupotreba mehanizama odbrane, njihovo korišćenje zbog „sekundarne dobiti“, i onda kada nije neophodno. Kontraveštine možemo opisati kao izvesne vrste složenih, dobro uvežbanih i razrađenih samosabotirajućih  ponašanja koja umanjuju potencijal osobe da prihvati život i živi „punim plućima“.Primarna dobit od nekog psihološkog problema je u službi zaštite ličnosti koja nema razvijenu neku od bazičnih sposobnosti (poput sposobnosti tolerancije na ambivalenciju).Kontraveštine se razvijaju umesto sposobnosti, kao njihova zamena. Sekundarna dobit je, u terminima O.L.I metoda – „zloupotreba odbrambenog mehanizma van nužde od čega je, razvojno gledano, veća šteta nego vajda“. Sekundarna dobit našeg hipotetičkog klijenta koji „traži posao, a moli Boga da ga ne nađe“ je – izbegavanje odgovornosti. Budući da pričamo o osobi koja je anksiozna i koja je razvila panične napade povodom ambivalencije „hoću da odrastem-neću da odrastem“, jedan od logičnih narednih koraka koje bi takva osoba mogla da preduzme bi bio – povlačenje.

Racionalizacija bi mogla biti sledeća „probao sam da pronađem posao, dao sam sve od sebe, videli ste da sam tražio, aplicirao, raspitivao se, pokušao da pronađem šta mi najviše odgovara…i ništa nije išlo…“. Zaključak bi bio da nema vajde da se dalje trudi. Nije slučajno što kliničari često pominju anksiozno-depresivan stil reagovanja. Kada bi se ova hipotetička osoba ponela na upravo opisan način, ona bi u značajnoj meri umanjila svoju anksioznost. Međutim, time ne bi razrešila problem, jer je mehanizmom izbegavanja – izbegla da zaista živi. Kada se neko opire životu i pokušava od njega da pobegne, često se javljaju depresivna osećanja. Iako je anksioznost veoma neprijatna, ona tera čoveka da radi na ispunjenju svoje želje. Depresivnost, s druge strane, podrazumeva odustajanje i gušenje želje.

 Vidimo da sposobnost tolerancije na ambivalenciju predstavlja jednu, razvojno gledano, zreliju sposobnost i da je potrebno dosta truda i vežbe da bi se ona razvila.I videli smo kakvim se sve manevrima, sekundarnim dobitima i kontraveštima mogu služiti osobe koje nisu dovoljno razvile ovu sposobnost. Ukazivanje na sekundarnu dobit od problema je, stoga, nužan korak za razumevanje načina na koji sebi činimo „medveđu uslugu“. Tek nakon toga sledi pravi terapijski rad koji podrazumeva vežbanje i učenje zakinutih sposobnosti, kako bismo ih razvili do dovoljne mere da možemo da preuzmemo odgovornost za svoj život, donosimo odluke i budemo značajno slobodniji, samosvesniji i spremniji za život. Tolerisati ambivalenciju znači biti potpuno svestan oprečnih težnji, biti sposoban za obradu tih suprotnosti i opredeljivanje za ono što je razvojno bolje, što dovodi do jasne usmerenosti (“znam šta hoću”), odlučnosti i usmerenog delovanja (bez “vožnje pod ručnom kočnicom”, “hoću-neću” ponašanja...).