Шта је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП)
Рат, силовања, природне катастрофе, саобраћајне несреће и други трауматски догађаји код људи стварају осећај несигурности и стрепње за сопствени живот. Ако особа не поседује адекватне ресурсе за ношење с тим догађајима, постоји могућност развијања посттрауматског стресног поремећаја.
Историја посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП-а)
вар-солдиер-суицидеПосттрауматски стресни поремећај (ПТСП) први је пута дефинисан као анксиозни поремећај у Дијагностичком и статистичком приручнику душевних поремећаја, ИИИ. издању (ДСМ-ИИИ). Као такав, може се сматрати релативно новим поремећајем. Но, његова присутност у клиничкој пракси, иако поприлично неодређена, очита је пуно пре његове званичне дефиниције.
Први описи поремећаја везују се уз борбу и амерички грађански рат, те кардиоваскуларне проблеме војника што је резултирало називом "војничко срце" и "иритабилним срце".
С временом се полако почела прихватати до тада контроверзна идеја и претпоставка да психолошки фактори могу узроковати промену биолошког и органског аспекта човека. После 1. свј. рата уводи се термин "шок од гранате", ас временом се опажа да се поремећај, односно симптоматологија ПТСП-а јавља и код војника који нису били жртве гранатирања. Нагађало се да су тим симптомима узрок особине војника тј. Њихова лењост. Стога се као превентива и третман ПТСП-а предлагало посрамљивање војника у нади да ће се на тај начин адекватно мотивисати. Након 2. свј. рата и нових истраживања жртава ратних збивања уводи се појам "синдром концентрационог логора", те се 1952. у И. издању Дијагностичког и статистичког приручника душевних поремећаја уводи појам "велика стресна реакција", а 1980. "посттрауматски стресни поремећај".
О заступљености ПТСП-а
рапе-вицтимс обзиром на то да је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) неизоставно везан уз појам трауме, проучавање заступљености поремећаја мора покривати широко подручје информација. Пре свега, то су информације о врсти популације која се испитује (нпр. Општа популација, ризичне групе као што су ветерани, прогнаници, жртве силовања, природних катастрофа итд.), Али и врсти и интензитету трауме (нпр. Више и мање изложени борбама ). Ништа мање није важан ни податак о класификацији душевних поремећаја према којој се ПТСП дијагностикује (МКБ-10 или ДСМ-ИВ), и времену када се испитује ПТСП.
Према ДСМ-ИВ класификацији, заступљеност ПТСП-а током живота у општој популацији износи 1-14%, док је код ризичних група она знатно већа, тј. Од 3% до 58%. Фои (1987) наводи да проценат ПТСП дијагноза на клиничком узорку вијетнамских ветерана зна бити и већи од 50%. Када се издвоје учесници тешких борби, заступљеност ПТСП-а смањује се на 36%.
На основу ових података о заступљености ПТСП-а, али и многих других, може се донети одређени закључак. У ситуацијама високе изложености трауми (која се дефинише као лично учешће у животно опасном догађају) насупрот ниској изложености трауми, постоји двоструко већи ризик појаве симптома ПТСП-а и то независно од врсте трауме или доби. Борбени ПТСП је до сада најсуставније истраживан.
Иако подаци о другим врстама трауме нису толико обимни, они постојећи говоре о заступљености ПТСП-а од 45% у клиничком узорку телесно злостављаних жена и око 50% на узорку полно злостављане деце. За поређење, студије које су спроведене на хрватској популацији говоре о чак 70% ПТСП дијагноза код вишеструко трауматизираних жена које су проживеле и ратну трауму и силовање. Наравно, закључак који се изводи јесте да је са порастом броја траума опасност од настанка ПТСП-а већа.
За особе више образовне нивое, ризик за ПТСП је мањи те се силовање сматра највећим Предицтор ПТСП-а с обзиром на врсту трауме, потом следи присуствовање убиству и на крају вести о убиству или рањавању.
Неке основе дијагностиковања ПТСП-а
уса_нортхридге_ликуефацтион [1] Према Међународној класификацији болести (МКБ-10), ПТСП се појављује као закаснели или продужени одговор на стресни догађај / ситуацију изузетно претеће и катастрофалне природе који би изазвао продужени стрес готово код свакога. Различити фактори могу снизити праг потребан за развој поремећаја или убрзати његов ток и развој. Неки од тих фактора су црте личности појединца или претходна историја поремећаја анксиозног типа.
Но, сама присутност тих фактора није довољна за објашњавање настанка ПТСП-а. Типични симптоми ПТСП-а укључују епизоде вишекратног проживљавања трауме кроз наметнута сећања познатија као фласхбацк-ове, ноћне море или снове. Симптоми интензивног проживљавања трауме се појављују упркос субјективном осећају емоционалне отупљености, отуђености од других људи, неосетљивости на околину или избегавању активности и ситуација који подсећају на трауму. Уобичајено је стање повећане побуђености с хипервигилитетом (брзи помаци фокуса пажње) и несаницом. Анксиозност и депресија се често повезују са наведеним симптомима ПТСП-а, као и појава суицидалних мисли. Појављивање симптома после трауме може варирати од неколико недеља до неколико месеци, па чак и да опстану и годинама након трауме. Ток поремећаја је разнолик, но може се очекивати опоравак у већини случајева.
Посебно је битно споменути следеће. Код акутног стресног поремећаја, који се дијагностикује ако се наведени симптоми јаве убрзо након трауме, у већини случајева особа се опорави сама без стручне помоћи или интервенција. Управо се из тог разлога поставља временска граница од 30 дана. Ако се симптоми јављају унутар 30 дана од трауме, дијагностикује се акутни стресни поремећај. Ако симптоми трају дуже од 30 дана, поставља се дијагноза ПТСП-а. Надаље, када се говори о ПТСП-у, у малом проценту случајева поремећај може прећи у хронични облик кроз неколико година са могућом трајном променом личности.
Иако је међународна класификација болести (МКБ) дуже од ДСМ-а присутна у раду клиничара, она не представља идеалан избор када се говори о дијагностици менталних поремећаја, па тако ни о ПТСП-у. Разлог је томе је што међународна класификација болести, у својој оригиналној намени, служи свеобухватном и универзалном класифицирању, односно кодирању болести и узрока смрти, а не опису болести или дијагностици. Но, у погледу дијагностичких могућности, МКБ критеријуми се могу показати недовољно осетљивим због комплексности и хетерогености ПТСП-а, али и других менталних поремећаја. То је видљиво и из неких мерних инструмената намењених дијагностиковању ПТСП-а који користе критеријуме МКБ-а. Уколико се дијагноза поставља према критеријумима из МКБ, у одређеном броју случајева ПТСП може остати недијагностицирана из разлога што МКБ критеријуми укључују мање симптома него ДСМ. Осим тога, време настанка и трајања симптома ПТСП-а у МКБ-у није довољно одређено.
Управо је Дијагностички и статистички приручник за душевне поремећаје (ДСМ) настао из потребе за детаљнијим, точнијим и свеобухватнијим приручником у дијагностиковању менталних поремећаја иу задњих 30 година је постао у многочему замена постојећим издањима МКБ -а.
С обзиром на то да је симптоматологија ПТСП-а изразито хетерогена те специфичност трауматског искуства особе релативно велика, није зачуђујуће да постоји много типова или врста ПТСП-а.
Иако се у задњих неколико деценија повећао број мерних инструмената за диагностицирање ПТСП-а, као и ваљаност и квалитет донесених дијагноза, свеобухватан инструмент који би са сигурношћу могао указати на постојање ПТСП-а још није конструисан.
У клиничкој пракси се, у складу са тој чињеници, користи одређени број мерних инструмената од стране стручњака разних профила (психолог, психијатар, социјални радник), односно мултидисциплинарни приступ прикупљања информација са циљем квалитетнијег и тачнијег дијагностиковања ПТСП-а.
ПТСП и коморбидитет
Суициде2У великом броју случајева уз ПТСП могу бити присутни и други поремећаји што се назива коморбидитет. Међу најчешћим коморбидним поремећајима су панични поремећај, опсесивно-компулзивни поремећај, разне фобије, велики депресивни поремећај, соматизација, зависност о психоактивним материјама и други. Њихова присутност чешће чини правило него изузетак. Према неким ауторима, 80% особа са дијагностикованим ПТСП-ом задовољава критеријуме за још једну или две дијагнозе. Неке од њих могу бити и поремећаји личности као што су гранични поремећај личности и дисоцијативни поремећај личности. Јукић је, на узорку 375 ратних страдалнx, утврдио да су анксиозност и депресија најчешћи психички поремећаји који, с осталим поремећајима, додатно отежавају клиничку слику ПТСП-а.
Ови подаци намећу питање заједничке основе менталних поремећаја и карактеристика личности које у одређеним условима доводе до развоја менталног поремећаја. Другим речима, постоји могућност да је особа са одређеним карактеристикама личности осетљивија на стресне околинске факторе него други људи, што погодује развоју многих менталних поремећаја. Но, као што је наведено у ДСМ-ИВ, није познато у којој мери ови поремећаји претходе или следе након почетка посттрауматског стресног поремећаја. Такође, у одређеној мери многи поремећаји садрже исте или сличне симптоме.
Да би се ПТСП разликовао од других поремећаја, клиничка слика мора у потпуности задовољавати критеријум изложености животно опасном трауматском догађају уз који се јавио интензиван страх. Ако стресор није екстремне природе, треба се размотрити могућност да је реч о поремећају прилагођавања, а не ПТСП-у. Надаље, симптоми ПТСП-а морају се временски догодити након проживљене трауме и то након 30 дана на начин да нарушавају социјално, радно или друго функционисање. У противном, могући су други анксиозни поремећаји или поремећај расположења, као и акутни стресни поремећај. Када се говори о ПТСП-у (и акутном стресном поремећају) те њиховом разликовању од других поремећаја, може се рећи да је управо изложеност интензивној трауми оно што их разликује од других поремећаја. Другим речима, без присуства особе интензивној трауми ПТСП се не може дијагностиковати што је дифферентиа специфица ових поремећаја међу свим осталим поремећајима.
Као и код сваког поремећаја, да би се ПТСП исправно и што поузданије дијагностиковао, потребно је детаљно познавати његову клиничку слику, али и клиничке слике других, у већој или мањој мери, сличних поремећаја. У следећем чланку прочитајте нешто више о узроку и клиничкој слици ПТСП-а.
Анксиозност
ментално здравље | Тагс: агорафобија, анксиозни поремећај, анксиозност, болнице, депресија, дрхтање, фобија, концентрација, лек, лечење, лупање срца, ментално здравље, напад панике, напетост, немир, несаница, неуроза, ОКП , паника, панични напад, панични поремећај, психијатар, психијатрија, психолог, психотерапија, ПТСП, симптоми, социјална фобија, спавање, страх, стрес, анксиозност, тремор, установе, здравље | 1 коментар
ТЈЕСКОБА (АНКСИОЗНОСТ) ТЈ. Тјескобности ЈЕ СТАЊЕ КОЈЕ СЕ очитује осјећај тјескобе, устрашеност, СТРАХА СВЕ ДО ПАНИКЕ, УЗ психомоторни (ТЕЛЕСНУ) напетост и унутрашњи немир, ТЕ ПОСТОЈАЊЕ ОСЈЕЋАЈА КАО ДА ЋЕ ОСОБА "ЕКСПЛОДИРАТИ". Најчешће је немотивиране И није везан за ОБЈЕКАТ ИЛИ ОСОБУ.
Психијатри деле тескобу у три главне врсте:
- Општа тескоба
- Фобије, и
- Панични поремећај
У групу анксиозних поремећаја спада већина поремећаја који су деценијама били познати под називом "неурозе". Оне обично не подразумевају изразите поремећаје психичког функционисања какви се срећу код психоза; способност разликовања фантазије и реалности, тзв. тестирање реалитета очувано је, за разлику од психоза. Но, уз то се могу јавити значајне тешкоће у обрасцима понашања и међуљудских односа. Учесталост анксиозних поремећаја креће се од 0,05% (опсесивно-компулзивни поремећај - ОКП) до 5% (генерализовани анксиозни поремећај). Одређене функције појединих анксиозних поремећаја заправо су доста честе, ао поремећају говоримо онда када те сметње представљају за особу значајно ограничење у њеном свакодневном социјалном и радном функционисању. Уопштено се чешће јављају код жена.
1. Извор тескобе
2. Узроци
3. Симптоми
4. Телесни симптоми
5. Подела анксиозних поремећаја
5.1 Генерализирани анксиозни поремећај (ГАП)
5.2 Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)
5.3 Панични поремећај
5.4 Пост трауматски стресни поремећај (ПТСП)
5.5 Поремећај социјалне анксиозности
5.6 фобичним поремећај
5.7 Специфичне фобије
1. Извор тескобе
Она се јавља у свим психијатријским поремећајима, а као примарни симптом јавља се у анксиозним поремећајима. То су поремећаји карактеришу јаком тескобом коју особа настоји несвесно разрешити на различите начине, коришћењем разних менталних механизама. Извор тескобе може бити унутрашњи несвесни конфликт или ситуациони фактор попут трауматског искуства, стреса или губитка. Ако постоји нека посебно тешка и проблематична ситуација на послу или код куће, стрес који настаје као реакција на такву ситуацију може се прелити на друге сегменте живота и тако створити тескобу. Анксиозност је најчешћи емоционални поремећај, који се јавља код млађих и старијих особа. Реакција је на стварну ситуацију опасности, у којој се јавља страх, а затим примерена реакција која је мање ефектна што је страх већи. Може се развити као комбинација фактора ризика, укључујући животне догађаје, карактеристике особе, генетику, хемијске процесе у организму. Природно анксиозност се осећа када су особе суочене са претњом, опасношћу или када су под стресом. Јавља када се дуже апстинира од сексуалног односа. Обично се овај поремећај јавља током ране адолесценције или раног одраслог доба.
2. Узроци
Узрок анксиозних поремећаја лежи претежно у психолошким факторима, премда постоје докази о генетском утицају (нарочито код ОКП) и неурофизиолошкој подлози. Емоционални стрес често може бити додатни фактор који узокује тескобу (угроженост, промене у међуљудским односима). С друге стране, симптоми су анксиозности директне манифестације побуђености периферног аутономног нервног система, настале због застрашујућих несвесних фантазија, импулса и осећаја. Ако несвесни психолошки механизми не успевају да каналише анксиозност, особа ће исказивати слику опште генерализоване тескобе на најмањи повод или ће стања тескобе доживљавати у облику напада панике. Ако психолошки механизми одбране усмеравају анксиозност на одређене спољне објекте или ситуације које симболизују почетни, прави узрок анксиозности, то омогућава премештање и везивање анксиозности на неки спољни симбол попут лифта, тунела и сл., А та се ситуација може избегавати. У том случају говоримо о фобичним поремећају. Ако особа користи одбрамбени механизам изолације неприкладних, обично агресивних, несвесних жеља и тиме одваја порив од идеје, појединац ће доживљавати само наметнуту мисао, без свести о жељи за реализацијом идеје и извору скривеног импулса. Такав механизам у подлози је опсесивно компулзивног поремећаја.
Страх је афект који има моторну и осјећајну реакцију. Неуротична анксиозност је слична страху, али се јавља када нема видљиве опасности, кроз општу забринутост, предосјећај опасности или кроз везаност за одређену ситуацију - фобија.
Фобије се деле на:
а) рационалне - рефлексни одговор на могућу опасну ситуацију.
б) ирационалне.
Нова теорија анксиозности одбацује либидо, наглашава улогу ега који нема довољно енергије, што упозорава организам на опасност. Нема реалне опасности, али се организам у развоју сусретао са опасностима. Опасност која упозорава организам креће од осећаја беспомоћности. Као корен анксиозности Сигмунд Фреуд узима моторне реакције на рађање и ситуације ускраћивања љубави у раном детињству. Организам је рањив зато што је беспомоћан, што изазива да у каснијем животу реагује анксиозношћу. У овој теорији Фројд се ослања на социјалну реалност. У теорији анксиозности видљив је и структурални модел (структуре ид и его).
3. Симптоми
лак губитак стрпљења
потешкоће с концентрацијом
очекивање најгорег могућег исхода неке ситуације
стално размишљање о најгорем могућем исходу
потешкоће са спавањем
депресивост
преокупираност око неке ствари, или опсесивност
4. Телесни симптоми
појачани осећај жеђи
нервозни "стомак"
пуштање ветрова
учестало мокрење
немогућност реаговања на сексуалну стимулацију
стезање у грудима
периоди наступања узлупаног срца (палпитације)
болови у мишићима
главобоље
конфузија
тремор (дрхтавица)
женама могу изостати менструације или могу бити јако болне
5. Подела анксиозних поремећаја
Анскиозни поремећаји деле се на: генерализовани анксиозни поремећај, опсесивно-компулзивни поремећај, панични поремећај, посттрауматски стресни поремећај, поремећај социјалне анксиозности и специфичне фобије.
5.1. Генерализирани анксиозни поремећај (ГАП)
Главна функција ГАП-а хронична тескоба која траје данима, недељама и месецима. Код одраслих усмерава се око тема као што су здравље, новац или каријера. Поред хроничне забринутости, присутни су дрхтање, грчење мишића, несаница, напетост у абдоминалном пределу, вртоглавица, повећана иритабилност. Пацијенти су стално забринути, брину их и најмање ситнице и изразито су несигурни у вези са будућности. Они осећају општу напетост, склоност трзању на минимални надражај попут изненадног звука, нелагоду и нервозу у раду са људима. Све то може бити праћено хроничним умором, главобољама, несаницом и бројним субакутним аутономним симптомима. Иако синдром није у потпуности онеспособљавајући, болесник осећа хроничну нелагодност приликом обављања свакодневних активности иу међуљудским односима, а радна способност умањена хроничним умором и тешкоћама концентрације.
Панични поремећај спада међу најболнија животна искуства. Може се понављано јављати током времена и може бити изразито ограничавајући за особу. Обично траје од неколико минута до 1-2 сата, а нападај досеже најјачи интезитет већ након пар минута. Болесник осећа ужас који настаје без видљивог повода, претњу скоре смрти, што привремено онемогућава рационално мишљење. За време таквих напада често има осећај да ће умрети, особито стога што су присутни бројни телесни симптоми попут "лупања срца", повремене превремене срчане контракције ("срце прескаче"), боли у грудима која се описује као врло оштра или пробадајући. Често се јавља дрхтање, видљиви фини тремор, знојење, немир у желуцу, општа моторна слабост, вртоглавица, мучнина и пролив. Често се јавља "глад" за ваздухом која води у хипервентилацију, а она може резултирати грчењем мишића, осећајем боцкања око уста иу прстима. Након првих напада, болесник се почиње бојати поновних таквих стања и можемо рећи да развије "страх од страха".
Због кардиолошких манифестација, панични напади могу се заменити са инфарктом миокарда. То је и разлог што ти пацијенти често буду упућивани на неколико претраге након којих се обично "не нађе ништа".
5.2. Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)
ОКП је неуротски поремећај карактерисан присуством понављајућих идеја и фантазија (опсесија) и понављајућих импулса или радњи (компулзија) које болесник сматра болесним и против којих постоји унутрашњи отпор. Анксиозност је централна одлика, али у супротности са фобијама (када је болесник анксиозан приликом суочавања са спољним опасностима и сматра да је њихова пасивна жртва), анксиозност настаје као одговор на несвесне унутрашње мисли и пориве којих се болесник боји и које мора остварити супротно својој вољи .
Типичне мисли су забринутост око инфекција и заражености или страх од неадекватног или насилног понашања. Опсесивне мисли могу водити ка извођењу ритуала као што су прање руку или понављање фраза. Циљ је ослобађање од опсесивних мисли.
Опсесије (обузетости) представљају идеје, речи и слике, обично неповезане с оним што појединац ради; упорно, јако и неодољиво му се намећу и скрећу пажњу. Често су обојене агресивно или сексуално, што појединац доживљава потпуно страним (нпр. Мисао мајке да ће кухињским ножем повредити своју децу).
Компулзије (присиле) и компулзивне радње исто су аутономне као и опсесије, али се ради о преплављујућој потреби да се учини нека радња (нпр. Да мора бројити прозоре идући улицом, да се мора пет пута прекрстити улазећи у стан). Присила може бити и врло агресивна, ружна или опсцена. Као и код опсесија, болесник доживљава анксиозност, уочава апсурд порива и одупире му се. Међутим, често не може а да не започне понављајући образац у облику компулзивних радњи и ритуала.
5.3. Панични поремећај
Људи са паничним поремећајем пате од озбиљних напада панике без очигледног разлога. Напади панике изазивају доживљај као да ће се особа онесвестити, полудети или доживети инфаркт и умрети. Манифестује се лупањем срца, нелагодом или болом у грудима, знојењем, дрхтањем, зажареношћу или трнцима по деловима тела, сувим устима и доживљајем гушења, страхом од умирања и губљења контроле, доживљајем нестварности, итд. Често се јављају са агорафобијом - страхом да ће се доживети напад панике на местима са којих би било тешко да побегне, те се таква места избегавају. Узроци се налазе дубоко у подсвести као потиснута сећања која наизглед без разлога излазе на површину.
5.4. Пост трауматски стресни поремећај (ПТСП)
Тескоба као последица хроничног стреса, (енгл. ПТСД) Обично следи након изложености особе трауматском догађају као што су посматрање смрти друге особе, сексуално злостављање, изненадна смрт блиске особе или природна катастрофа. Три су основне манифестације ПТСП-а: "оживљавање" трауматског догађаја (ноћна мора), избегавајуће понашање (избегавање места повезаних са траумом), те емоционално удаљавање од других и психолошка узнемиреност.
5.5. Поремећај социјалне анксиозности
Социјална фобија карактерише се изузетном анксиозношћу везаном за процену других или понашање које би могло довести до исмијавања и осрамоћивања. Оваква интензивна анксиозност може водити избегавајући понашању. Физичке манифестације повезане са овим поремећајем су лупање срца, убрзано дисање, црвењење и знојење.
5.6. Фобични поремећај
То је неуротски поремећај карактерисан присуством нерационалног или претераног страха од објеката или ситуација који нису стварно опасни и нису оправдани извор анксиозности, нпр. Страх од вожње лифтом, страх од паса, страх од изласка на улицу и сл.
Обично је сама помисао на објекат фобије довољна да изазове анксиозност, а како болесник у збиљи постаје ближи фобичним стимулусу, анксиозност достиже ниво паничног напада. Болесник осећа страх без обзира на то што је свестан његове ирационалности. Он стога избегава ситуацију које се боји, што често води к онеспособљености у свакодневним активностима и смањеној могућности нормалног функционисања (мора пешке на високе спратове, не може сам / а на посао улицом и сл.). Агорафобија (страх од отворених, јавних места или гужве) најчешћи је фобични поремећај. Активности појединца битно су умањене; у крајњем случају не може уопште излазити из куће и напустити безбедност свога дома. Често, агорафобију може изаћи на улицу само ако је у пратњи неке блиске особе и та особа постаје "обавезни пратилац".
Могу се развити и специфични страхови (нпр. Од паса, инсеката, затворених простора попут лифта - клаустрофобија или висине - акрофобија). Ако су објекти необични или ако се лако избегавају, не јавља се озбиљна неспособност. Међутим, могу се јавити значајна функционална оштећења, нпр. Када се фобија од авиона развије код пословног човека, а посао захтева често летење.
5.7. Специфичне фобије
Особе са специфичним фобијама пате од интензивног страха од специфичних ситуација или објеката (затворен или отворен простор, висина, пауци, пси, итд.). Израженост страха је неадекватна у односу на ситуацију и особа је препознаје као ирационалну. Специфичне фобије могу довести до избегавања уобичајених, свакодневних ситуација.
Пут до позитивних и чистих мисли
1. Свака особа поседује свој сопствени став и начин деловања. Неопходно је знати заштитити себе од негативних мисли и ставова који могу утицати на нашу ефикасност.
2. Увек ће се наћи особе које можда неће моћи да сарађују са нама, стога је лепо примером понудити сарадњу. Прилагодљивост и наша спремност да се мењамо пружиће им надахнуће и подстицај.
3. Лагана природа чини нас саме иу релацији са другима такође лагано. допустимо себи једноставно постојање и лакоћу.
4. Замишљајмо слику позитивне будућности. Напустимо страхове (од нечега што се неће ни догодити), сумње и уверења ограничености. Верујмо себи, замишљајмо и надајмо се најбољем исходу.
5. Његујмо позитиван став: "Ја то могу учинити", "могуће је", "ја ћу то учинити".
6. Похвалимо себе и друге, отпустимо прошле догађаје и ситуације, не повређујући друге.
7. Важно је да сваки дан одвојимо време за самонапредак. Његујмо дружење са добрим људима који подржавају позитивну промену у животу.
Дистимија
Дистимија спада у групу поремећаја расположења и представља блажи облик депресије коју карактерише трајно негативан став према животу. Дистимија је старогрчки термин, према дис што значи "лоше" и тхимиа што означава "стање ума". Наиме, стари Грци су веровали да је жлезда тимус извор свих емоција. Најчешће почиње неприметно у касном детињству и адолесценцији, али се може појавити и касније, те је три пута чешћа у жена.
Дистимија обично траје двије, али каткад и више од пет година. Периоди дистимије се могу измењивати са периодима нормалног расположења. Дистимија обично не онеспособљава особу у свакодневном животу, али може утицати на радну активност и друштвени живот. Многе особе које болују од дистимије почињу се друштвено изоловати. Постепено им опада радна продуктивност. Дистимија повећава вероватноћу настанка велике депресивне епизоде. Када се велика депресивна епизода развије у особе која већ болује од дистимије, стање се назива двострука депресија.
Главни симптом је депресивно расположење карактеризирано тугом, нелагодом, нерасположењем и губитком интереса за уобичајене активности уз самопотцјењивање, потешкоће у доношењу одлука и осећај безнадежности. Депресивно расположење присутно је већи део дана и већи број дана него што није присутно, што се види било као субјективни доживљај или примећено од стране других, током најмање 2 године. Док депресивни поремећај карактерише епизодан ток, ток дистимије је више хроничан и дуготрајан. Код раног појављивања дистимије често болесници своје симптоме прихватају као начин живљења, а психијатру се обраћају тек кад постану дисфункционални на породичном и пословном плану.
Симптоми дистимије наликују симптомима велике депресивне епизоде, али су обично слабијег интензитета. Обично су присутни само поједини симптоми велике депресивне епизоде. Симптоми дистимије укључују:
Сметње концентрације, отежано доношење одлука
Социјално повлачење
Раздражљивост
Немир или инертност
Сметње спавања
Промене телесне тежине
Понекад особе које болују од дистимије наводе прву епизоду сниженог расположења током детињства или адолесценције. Ако особа развије симптоме дистимије после 50. године, обично треба посумњати на основну телесну болест. Најмање 75% особа које болују од дистимије имају додатне здравствене проблеме.
Лечење се спроводи у већини случајева амбулантно, ау терапији прво место заузимају антидепресиви уз психотерапију која је ефикасан додатак фармакотерапији.
МКБ-10: Ф34.1 Дистимија
Главни симптом дистимије је депресивно расположење, карактеризирано тугом, нелагодом, нерасположењем и губитком интереса за уобичајене активности. Пацијенти са дистимијом могу бити нихилистички, са низом захтјева и жалби. Они могу бити врло напети и ригидни, беспомоћни, губе наду, песимисти су. Могу постојати промене у вегетативним функцијама. Мења се начин спавања, долази до губитка апетита и енергије. Особе које болују од дистимије обично заказују на послу па иу породици те је то главни разлог њиховог доласка психијатру. Опште незадовољство са својим животом покушавају отклањати конзумацијом алкохола или узимањем дроге.
Што се тиче тока болести, он може бити различит. Примарна дистимија раног почетка понекад може бити тако хронична да болесник прихвата симптоме као део свакидашњег живота. Понекад се дистимија може развити у прави велики депресивни поремећај, а постоји могућност да се касније развију хипоманију епизоде или биполарни поремећај. Највећи ризик тог поремећаја представља покушај суицида. За постављање дијагнозе дистимије мора бити депресивно расположење током већег дела дана и да траје најмање две године. Уз депресивно расположење обично су присутни бар два од следећих симптома: поремећај апетита, поремећај спавања, умор или смањење енергије, слаба концентрација, отежано доношење одлуке, снижено самопроцјењивање и осећај безнадежности.
Лечење дистимије спроводи се амбулантно. Понекад када су јако изражени депресивни симптоми, или јако наглашен поремећај свакодневног функционисања или су присутне суицидалне идеје онда се болесник треба лечити у болници. У лечењу се користе селективни инхибитори преузимања серотонина (СИППС).
Рат, силовања, природне катастрофе, саобраћајне несреће и други трауматски догађаји код људи стварају осећај несигурности и стрепње за сопствени живот. Ако особа не поседује адекватне ресурсе за ношење с тим догађајима, постоји могућност развијања посттрауматског стресног поремећаја.
Историја посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП-а)
вар-солдиер-суицидеПосттрауматски стресни поремећај (ПТСП) први је пута дефинисан као анксиозни поремећај у Дијагностичком и статистичком приручнику душевних поремећаја, ИИИ. издању (ДСМ-ИИИ). Као такав, може се сматрати релативно новим поремећајем. Но, његова присутност у клиничкој пракси, иако поприлично неодређена, очита је пуно пре његове званичне дефиниције.
Први описи поремећаја везују се уз борбу и амерички грађански рат, те кардиоваскуларне проблеме војника што је резултирало називом "војничко срце" и "иритабилним срце".
С временом се полако почела прихватати до тада контроверзна идеја и претпоставка да психолошки фактори могу узроковати промену биолошког и органског аспекта човека. После 1. свј. рата уводи се термин "шок од гранате", ас временом се опажа да се поремећај, односно симптоматологија ПТСП-а јавља и код војника који нису били жртве гранатирања. Нагађало се да су тим симптомима узрок особине војника тј. Њихова лењост. Стога се као превентива и третман ПТСП-а предлагало посрамљивање војника у нади да ће се на тај начин адекватно мотивисати. Након 2. свј. рата и нових истраживања жртава ратних збивања уводи се појам "синдром концентрационог логора", те се 1952. у И. издању Дијагностичког и статистичког приручника душевних поремећаја уводи појам "велика стресна реакција", а 1980. "посттрауматски стресни поремећај".
О заступљености ПТСП-а
рапе-вицтимс обзиром на то да је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) неизоставно везан уз појам трауме, проучавање заступљености поремећаја мора покривати широко подручје информација. Пре свега, то су информације о врсти популације која се испитује (нпр. Општа популација, ризичне групе као што су ветерани, прогнаници, жртве силовања, природних катастрофа итд.), Али и врсти и интензитету трауме (нпр. Више и мање изложени борбама ). Ништа мање није важан ни податак о класификацији душевних поремећаја према којој се ПТСП дијагностикује (МКБ-10 или ДСМ-ИВ), и времену када се испитује ПТСП.
Према ДСМ-ИВ класификацији, заступљеност ПТСП-а током живота у општој популацији износи 1-14%, док је код ризичних група она знатно већа, тј. Од 3% до 58%. Фои (1987) наводи да проценат ПТСП дијагноза на клиничком узорку вијетнамских ветерана зна бити и већи од 50%. Када се издвоје учесници тешких борби, заступљеност ПТСП-а смањује се на 36%.
На основу ових података о заступљености ПТСП-а, али и многих других, може се донети одређени закључак. У ситуацијама високе изложености трауми (која се дефинише као лично учешће у животно опасном догађају) насупрот ниској изложености трауми, постоји двоструко већи ризик појаве симптома ПТСП-а и то независно од врсте трауме или доби. Борбени ПТСП је до сада најсуставније истраживан.
Иако подаци о другим врстама трауме нису толико обимни, они постојећи говоре о заступљености ПТСП-а од 45% у клиничком узорку телесно злостављаних жена и око 50% на узорку полно злостављане деце. За поређење, студије које су спроведене на хрватској популацији говоре о чак 70% ПТСП дијагноза код вишеструко трауматизираних жена које су проживеле и ратну трауму и силовање. Наравно, закључак који се изводи јесте да је са порастом броја траума опасност од настанка ПТСП-а већа.
За особе више образовне нивое, ризик за ПТСП је мањи те се силовање сматра највећим Предицтор ПТСП-а с обзиром на врсту трауме, потом следи присуствовање убиству и на крају вести о убиству или рањавању.
Неке основе дијагностиковања ПТСП-а
уса_нортхридге_ликуефацтион [1] Према Међународној класификацији болести (МКБ-10), ПТСП се појављује као закаснели или продужени одговор на стресни догађај / ситуацију изузетно претеће и катастрофалне природе који би изазвао продужени стрес готово код свакога. Различити фактори могу снизити праг потребан за развој поремећаја или убрзати његов ток и развој. Неки од тих фактора су црте личности појединца или претходна историја поремећаја анксиозног типа.
Но, сама присутност тих фактора није довољна за објашњавање настанка ПТСП-а. Типични симптоми ПТСП-а укључују епизоде вишекратног проживљавања трауме кроз наметнута сећања познатија као фласхбацк-ове, ноћне море или снове. Симптоми интензивног проживљавања трауме се појављују упркос субјективном осећају емоционалне отупљености, отуђености од других људи, неосетљивости на околину или избегавању активности и ситуација који подсећају на трауму. Уобичајено је стање повећане побуђености с хипервигилитетом (брзи помаци фокуса пажње) и несаницом. Анксиозност и депресија се често повезују са наведеним симптомима ПТСП-а, као и појава суицидалних мисли. Појављивање симптома после трауме може варирати од неколико недеља до неколико месеци, па чак и да опстану и годинама након трауме. Ток поремећаја је разнолик, но може се очекивати опоравак у већини случајева.
Посебно је битно споменути следеће. Код акутног стресног поремећаја, који се дијагностикује ако се наведени симптоми јаве убрзо након трауме, у већини случајева особа се опорави сама без стручне помоћи или интервенција. Управо се из тог разлога поставља временска граница од 30 дана. Ако се симптоми јављају унутар 30 дана од трауме, дијагностикује се акутни стресни поремећај. Ако симптоми трају дуже од 30 дана, поставља се дијагноза ПТСП-а. Надаље, када се говори о ПТСП-у, у малом проценту случајева поремећај може прећи у хронични облик кроз неколико година са могућом трајном променом личности.
Иако је међународна класификација болести (МКБ) дуже од ДСМ-а присутна у раду клиничара, она не представља идеалан избор када се говори о дијагностици менталних поремећаја, па тако ни о ПТСП-у. Разлог је томе је што међународна класификација болести, у својој оригиналној намени, служи свеобухватном и универзалном класифицирању, односно кодирању болести и узрока смрти, а не опису болести или дијагностици. Но, у погледу дијагностичких могућности, МКБ критеријуми се могу показати недовољно осетљивим због комплексности и хетерогености ПТСП-а, али и других менталних поремећаја. То је видљиво и из неких мерних инструмената намењених дијагностиковању ПТСП-а који користе критеријуме МКБ-а. Уколико се дијагноза поставља према критеријумима из МКБ, у одређеном броју случајева ПТСП може остати недијагностицирана из разлога што МКБ критеријуми укључују мање симптома него ДСМ. Осим тога, време настанка и трајања симптома ПТСП-а у МКБ-у није довољно одређено.
Управо је Дијагностички и статистички приручник за душевне поремећаје (ДСМ) настао из потребе за детаљнијим, точнијим и свеобухватнијим приручником у дијагностиковању менталних поремећаја иу задњих 30 година је постао у многочему замена постојећим издањима МКБ -а.
С обзиром на то да је симптоматологија ПТСП-а изразито хетерогена те специфичност трауматског искуства особе релативно велика, није зачуђујуће да постоји много типова или врста ПТСП-а.
Иако се у задњих неколико деценија повећао број мерних инструмената за диагностицирање ПТСП-а, као и ваљаност и квалитет донесених дијагноза, свеобухватан инструмент који би са сигурношћу могао указати на постојање ПТСП-а још није конструисан.
У клиничкој пракси се, у складу са тој чињеници, користи одређени број мерних инструмената од стране стручњака разних профила (психолог, психијатар, социјални радник), односно мултидисциплинарни приступ прикупљања информација са циљем квалитетнијег и тачнијег дијагностиковања ПТСП-а.
ПТСП и коморбидитет
Суициде2У великом броју случајева уз ПТСП могу бити присутни и други поремећаји што се назива коморбидитет. Међу најчешћим коморбидним поремећајима су панични поремећај, опсесивно-компулзивни поремећај, разне фобије, велики депресивни поремећај, соматизација, зависност о психоактивним материјама и други. Њихова присутност чешће чини правило него изузетак. Према неким ауторима, 80% особа са дијагностикованим ПТСП-ом задовољава критеријуме за још једну или две дијагнозе. Неке од њих могу бити и поремећаји личности као што су гранични поремећај личности и дисоцијативни поремећај личности. Јукић је, на узорку 375 ратних страдалнx, утврдио да су анксиозност и депресија најчешћи психички поремећаји који, с осталим поремећајима, додатно отежавају клиничку слику ПТСП-а.
Ови подаци намећу питање заједничке основе менталних поремећаја и карактеристика личности које у одређеним условима доводе до развоја менталног поремећаја. Другим речима, постоји могућност да је особа са одређеним карактеристикама личности осетљивија на стресне околинске факторе него други људи, што погодује развоју многих менталних поремећаја. Но, као што је наведено у ДСМ-ИВ, није познато у којој мери ови поремећаји претходе или следе након почетка посттрауматског стресног поремећаја. Такође, у одређеној мери многи поремећаји садрже исте или сличне симптоме.
Да би се ПТСП разликовао од других поремећаја, клиничка слика мора у потпуности задовољавати критеријум изложености животно опасном трауматском догађају уз који се јавио интензиван страх. Ако стресор није екстремне природе, треба се размотрити могућност да је реч о поремећају прилагођавања, а не ПТСП-у. Надаље, симптоми ПТСП-а морају се временски догодити након проживљене трауме и то након 30 дана на начин да нарушавају социјално, радно или друго функционисање. У противном, могући су други анксиозни поремећаји или поремећај расположења, као и акутни стресни поремећај. Када се говори о ПТСП-у (и акутном стресном поремећају) те њиховом разликовању од других поремећаја, може се рећи да је управо изложеност интензивној трауми оно што их разликује од других поремећаја. Другим речима, без присуства особе интензивној трауми ПТСП се не може дијагностиковати што је дифферентиа специфица ових поремећаја међу свим осталим поремећајима.
Као и код сваког поремећаја, да би се ПТСП исправно и што поузданије дијагностиковао, потребно је детаљно познавати његову клиничку слику, али и клиничке слике других, у већој или мањој мери, сличних поремећаја. У следећем чланку прочитајте нешто више о узроку и клиничкој слици ПТСП-а.
Анксиозност
ментално здравље | Тагс: агорафобија, анксиозни поремећај, анксиозност, болнице, депресија, дрхтање, фобија, концентрација, лек, лечење, лупање срца, ментално здравље, напад панике, напетост, немир, несаница, неуроза, ОКП , паника, панични напад, панични поремећај, психијатар, психијатрија, психолог, психотерапија, ПТСП, симптоми, социјална фобија, спавање, страх, стрес, анксиозност, тремор, установе, здравље | 1 коментар
ТЈЕСКОБА (АНКСИОЗНОСТ) ТЈ. Тјескобности ЈЕ СТАЊЕ КОЈЕ СЕ очитује осјећај тјескобе, устрашеност, СТРАХА СВЕ ДО ПАНИКЕ, УЗ психомоторни (ТЕЛЕСНУ) напетост и унутрашњи немир, ТЕ ПОСТОЈАЊЕ ОСЈЕЋАЈА КАО ДА ЋЕ ОСОБА "ЕКСПЛОДИРАТИ". Најчешће је немотивиране И није везан за ОБЈЕКАТ ИЛИ ОСОБУ.
Психијатри деле тескобу у три главне врсте:
- Општа тескоба
- Фобије, и
- Панични поремећај
У групу анксиозних поремећаја спада већина поремећаја који су деценијама били познати под називом "неурозе". Оне обично не подразумевају изразите поремећаје психичког функционисања какви се срећу код психоза; способност разликовања фантазије и реалности, тзв. тестирање реалитета очувано је, за разлику од психоза. Но, уз то се могу јавити значајне тешкоће у обрасцима понашања и међуљудских односа. Учесталост анксиозних поремећаја креће се од 0,05% (опсесивно-компулзивни поремећај - ОКП) до 5% (генерализовани анксиозни поремећај). Одређене функције појединих анксиозних поремећаја заправо су доста честе, ао поремећају говоримо онда када те сметње представљају за особу значајно ограничење у њеном свакодневном социјалном и радном функционисању. Уопштено се чешће јављају код жена.
1. Извор тескобе
2. Узроци
3. Симптоми
4. Телесни симптоми
5. Подела анксиозних поремећаја
5.1 Генерализирани анксиозни поремећај (ГАП)
5.2 Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)
5.3 Панични поремећај
5.4 Пост трауматски стресни поремећај (ПТСП)
5.5 Поремећај социјалне анксиозности
5.6 фобичним поремећај
5.7 Специфичне фобије
1. Извор тескобе
Она се јавља у свим психијатријским поремећајима, а као примарни симптом јавља се у анксиозним поремећајима. То су поремећаји карактеришу јаком тескобом коју особа настоји несвесно разрешити на различите начине, коришћењем разних менталних механизама. Извор тескобе може бити унутрашњи несвесни конфликт или ситуациони фактор попут трауматског искуства, стреса или губитка. Ако постоји нека посебно тешка и проблематична ситуација на послу или код куће, стрес који настаје као реакција на такву ситуацију може се прелити на друге сегменте живота и тако створити тескобу. Анксиозност је најчешћи емоционални поремећај, који се јавља код млађих и старијих особа. Реакција је на стварну ситуацију опасности, у којој се јавља страх, а затим примерена реакција која је мање ефектна што је страх већи. Може се развити као комбинација фактора ризика, укључујући животне догађаје, карактеристике особе, генетику, хемијске процесе у организму. Природно анксиозност се осећа када су особе суочене са претњом, опасношћу или када су под стресом. Јавља када се дуже апстинира од сексуалног односа. Обично се овај поремећај јавља током ране адолесценције или раног одраслог доба.
2. Узроци
Узрок анксиозних поремећаја лежи претежно у психолошким факторима, премда постоје докази о генетском утицају (нарочито код ОКП) и неурофизиолошкој подлози. Емоционални стрес често може бити додатни фактор који узокује тескобу (угроженост, промене у међуљудским односима). С друге стране, симптоми су анксиозности директне манифестације побуђености периферног аутономног нервног система, настале због застрашујућих несвесних фантазија, импулса и осећаја. Ако несвесни психолошки механизми не успевају да каналише анксиозност, особа ће исказивати слику опште генерализоване тескобе на најмањи повод или ће стања тескобе доживљавати у облику напада панике. Ако психолошки механизми одбране усмеравају анксиозност на одређене спољне објекте или ситуације које симболизују почетни, прави узрок анксиозности, то омогућава премештање и везивање анксиозности на неки спољни симбол попут лифта, тунела и сл., А та се ситуација може избегавати. У том случају говоримо о фобичним поремећају. Ако особа користи одбрамбени механизам изолације неприкладних, обично агресивних, несвесних жеља и тиме одваја порив од идеје, појединац ће доживљавати само наметнуту мисао, без свести о жељи за реализацијом идеје и извору скривеног импулса. Такав механизам у подлози је опсесивно компулзивног поремећаја.
Страх је афект који има моторну и осјећајну реакцију. Неуротична анксиозност је слична страху, али се јавља када нема видљиве опасности, кроз општу забринутост, предосјећај опасности или кроз везаност за одређену ситуацију - фобија.
Фобије се деле на:
а) рационалне - рефлексни одговор на могућу опасну ситуацију.
б) ирационалне.
Нова теорија анксиозности одбацује либидо, наглашава улогу ега који нема довољно енергије, што упозорава организам на опасност. Нема реалне опасности, али се организам у развоју сусретао са опасностима. Опасност која упозорава организам креће од осећаја беспомоћности. Као корен анксиозности Сигмунд Фреуд узима моторне реакције на рађање и ситуације ускраћивања љубави у раном детињству. Организам је рањив зато што је беспомоћан, што изазива да у каснијем животу реагује анксиозношћу. У овој теорији Фројд се ослања на социјалну реалност. У теорији анксиозности видљив је и структурални модел (структуре ид и его).
3. Симптоми
лак губитак стрпљења
потешкоће с концентрацијом
очекивање најгорег могућег исхода неке ситуације
стално размишљање о најгорем могућем исходу
потешкоће са спавањем
депресивост
преокупираност око неке ствари, или опсесивност
4. Телесни симптоми
појачани осећај жеђи
нервозни "стомак"
пуштање ветрова
учестало мокрење
немогућност реаговања на сексуалну стимулацију
стезање у грудима
периоди наступања узлупаног срца (палпитације)
болови у мишићима
главобоље
конфузија
тремор (дрхтавица)
женама могу изостати менструације или могу бити јако болне
5. Подела анксиозних поремећаја
Анскиозни поремећаји деле се на: генерализовани анксиозни поремећај, опсесивно-компулзивни поремећај, панични поремећај, посттрауматски стресни поремећај, поремећај социјалне анксиозности и специфичне фобије.
5.1. Генерализирани анксиозни поремећај (ГАП)
Главна функција ГАП-а хронична тескоба која траје данима, недељама и месецима. Код одраслих усмерава се око тема као што су здравље, новац или каријера. Поред хроничне забринутости, присутни су дрхтање, грчење мишића, несаница, напетост у абдоминалном пределу, вртоглавица, повећана иритабилност. Пацијенти су стално забринути, брину их и најмање ситнице и изразито су несигурни у вези са будућности. Они осећају општу напетост, склоност трзању на минимални надражај попут изненадног звука, нелагоду и нервозу у раду са људима. Све то може бити праћено хроничним умором, главобољама, несаницом и бројним субакутним аутономним симптомима. Иако синдром није у потпуности онеспособљавајући, болесник осећа хроничну нелагодност приликом обављања свакодневних активности иу међуљудским односима, а радна способност умањена хроничним умором и тешкоћама концентрације.
Панични поремећај спада међу најболнија животна искуства. Може се понављано јављати током времена и може бити изразито ограничавајући за особу. Обично траје од неколико минута до 1-2 сата, а нападај досеже најјачи интезитет већ након пар минута. Болесник осећа ужас који настаје без видљивог повода, претњу скоре смрти, што привремено онемогућава рационално мишљење. За време таквих напада често има осећај да ће умрети, особито стога што су присутни бројни телесни симптоми попут "лупања срца", повремене превремене срчане контракције ("срце прескаче"), боли у грудима која се описује као врло оштра или пробадајући. Често се јавља дрхтање, видљиви фини тремор, знојење, немир у желуцу, општа моторна слабост, вртоглавица, мучнина и пролив. Често се јавља "глад" за ваздухом која води у хипервентилацију, а она може резултирати грчењем мишића, осећајем боцкања око уста иу прстима. Након првих напада, болесник се почиње бојати поновних таквих стања и можемо рећи да развије "страх од страха".
Због кардиолошких манифестација, панични напади могу се заменити са инфарктом миокарда. То је и разлог што ти пацијенти често буду упућивани на неколико претраге након којих се обично "не нађе ништа".
5.2. Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)
ОКП је неуротски поремећај карактерисан присуством понављајућих идеја и фантазија (опсесија) и понављајућих импулса или радњи (компулзија) које болесник сматра болесним и против којих постоји унутрашњи отпор. Анксиозност је централна одлика, али у супротности са фобијама (када је болесник анксиозан приликом суочавања са спољним опасностима и сматра да је њихова пасивна жртва), анксиозност настаје као одговор на несвесне унутрашње мисли и пориве којих се болесник боји и које мора остварити супротно својој вољи .
Типичне мисли су забринутост око инфекција и заражености или страх од неадекватног или насилног понашања. Опсесивне мисли могу водити ка извођењу ритуала као што су прање руку или понављање фраза. Циљ је ослобађање од опсесивних мисли.
Опсесије (обузетости) представљају идеје, речи и слике, обично неповезане с оним што појединац ради; упорно, јако и неодољиво му се намећу и скрећу пажњу. Често су обојене агресивно или сексуално, што појединац доживљава потпуно страним (нпр. Мисао мајке да ће кухињским ножем повредити своју децу).
Компулзије (присиле) и компулзивне радње исто су аутономне као и опсесије, али се ради о преплављујућој потреби да се учини нека радња (нпр. Да мора бројити прозоре идући улицом, да се мора пет пута прекрстити улазећи у стан). Присила може бити и врло агресивна, ружна или опсцена. Као и код опсесија, болесник доживљава анксиозност, уочава апсурд порива и одупире му се. Међутим, често не може а да не започне понављајући образац у облику компулзивних радњи и ритуала.
5.3. Панични поремећај
Људи са паничним поремећајем пате од озбиљних напада панике без очигледног разлога. Напади панике изазивају доживљај као да ће се особа онесвестити, полудети или доживети инфаркт и умрети. Манифестује се лупањем срца, нелагодом или болом у грудима, знојењем, дрхтањем, зажареношћу или трнцима по деловима тела, сувим устима и доживљајем гушења, страхом од умирања и губљења контроле, доживљајем нестварности, итд. Често се јављају са агорафобијом - страхом да ће се доживети напад панике на местима са којих би било тешко да побегне, те се таква места избегавају. Узроци се налазе дубоко у подсвести као потиснута сећања која наизглед без разлога излазе на површину.
5.4. Пост трауматски стресни поремећај (ПТСП)
Тескоба као последица хроничног стреса, (енгл. ПТСД) Обично следи након изложености особе трауматском догађају као што су посматрање смрти друге особе, сексуално злостављање, изненадна смрт блиске особе или природна катастрофа. Три су основне манифестације ПТСП-а: "оживљавање" трауматског догађаја (ноћна мора), избегавајуће понашање (избегавање места повезаних са траумом), те емоционално удаљавање од других и психолошка узнемиреност.
5.5. Поремећај социјалне анксиозности
Социјална фобија карактерише се изузетном анксиозношћу везаном за процену других или понашање које би могло довести до исмијавања и осрамоћивања. Оваква интензивна анксиозност може водити избегавајући понашању. Физичке манифестације повезане са овим поремећајем су лупање срца, убрзано дисање, црвењење и знојење.
5.6. Фобични поремећај
То је неуротски поремећај карактерисан присуством нерационалног или претераног страха од објеката или ситуација који нису стварно опасни и нису оправдани извор анксиозности, нпр. Страх од вожње лифтом, страх од паса, страх од изласка на улицу и сл.
Обично је сама помисао на објекат фобије довољна да изазове анксиозност, а како болесник у збиљи постаје ближи фобичним стимулусу, анксиозност достиже ниво паничног напада. Болесник осећа страх без обзира на то што је свестан његове ирационалности. Он стога избегава ситуацију које се боји, што често води к онеспособљености у свакодневним активностима и смањеној могућности нормалног функционисања (мора пешке на високе спратове, не може сам / а на посао улицом и сл.). Агорафобија (страх од отворених, јавних места или гужве) најчешћи је фобични поремећај. Активности појединца битно су умањене; у крајњем случају не може уопште излазити из куће и напустити безбедност свога дома. Често, агорафобију може изаћи на улицу само ако је у пратњи неке блиске особе и та особа постаје "обавезни пратилац".
Могу се развити и специфични страхови (нпр. Од паса, инсеката, затворених простора попут лифта - клаустрофобија или висине - акрофобија). Ако су објекти необични или ако се лако избегавају, не јавља се озбиљна неспособност. Међутим, могу се јавити значајна функционална оштећења, нпр. Када се фобија од авиона развије код пословног човека, а посао захтева често летење.
5.7. Специфичне фобије
Особе са специфичним фобијама пате од интензивног страха од специфичних ситуација или објеката (затворен или отворен простор, висина, пауци, пси, итд.). Израженост страха је неадекватна у односу на ситуацију и особа је препознаје као ирационалну. Специфичне фобије могу довести до избегавања уобичајених, свакодневних ситуација.
Пут до позитивних и чистих мисли
1. Свака особа поседује свој сопствени став и начин деловања. Неопходно је знати заштитити себе од негативних мисли и ставова који могу утицати на нашу ефикасност.
2. Увек ће се наћи особе које можда неће моћи да сарађују са нама, стога је лепо примером понудити сарадњу. Прилагодљивост и наша спремност да се мењамо пружиће им надахнуће и подстицај.
3. Лагана природа чини нас саме иу релацији са другима такође лагано. допустимо себи једноставно постојање и лакоћу.
4. Замишљајмо слику позитивне будућности. Напустимо страхове (од нечега што се неће ни догодити), сумње и уверења ограничености. Верујмо себи, замишљајмо и надајмо се најбољем исходу.
5. Његујмо позитиван став: "Ја то могу учинити", "могуће је", "ја ћу то учинити".
6. Похвалимо себе и друге, отпустимо прошле догађаје и ситуације, не повређујући друге.
7. Важно је да сваки дан одвојимо време за самонапредак. Његујмо дружење са добрим људима који подржавају позитивну промену у животу.
Liječenje anksioznosti medikamentima (npr. sredstvima za smirenje) nije uvijek nužno niti jedino rješenje. Anksioznost se može prevladati provođenjem pozitivnih misli, osjećaja i ponašanja na nekoliko razina. Duboka anksioznost zahtjeva rad na svim razinama. U slučaju povremene anksioznosti, osoba se može usredotočiti na samo nekoliko razina.
Tjelesna razina
Na tjelesnoj razini se prevladavaju psihičke tegobe uzrokovane tjelesnim naprezanjem, premorom, te pogrešnom prehranom.
- Duboko disanje
- Tehnike opuštanja: opuštanje mišića, meditacija.
- Redovito vježbanje, npr. aerobik, šetnje, bicikl.
- Izostavljanje iz prehrane stimulansa i sastojaka koji opterećuju organizam, kao što je pretjerano uzimanje kofeina, šećera, nikotina, soli i alkohola.
Emotivna razina
Zdravo stajalište prema vlastitim osjećajima smanjuje anksioznost.
- Ne zanemarujte svoje osjećaje.
- Naučite prepoznavati svoje osjećaje i priznati ih sebi samima.
- Izrazite svoje osjećaje. Nemojte povrijediti sebe samo zato da biste poštedjeli osjećaje nekog drugog.
- Ne susprežite srditost po svaku cijenu. Npr. zaigrajte tenis i udarajte loptu do besvijesti, trčite najbrže što možete, cijepajte drva, oslobodite i potrošite nakupljenu negativnu energiju.
Mentalna razina
Način na koji sebi tumačite okolnosti određuje vaše osjećaje i ponašanje u tim okolnostima. Anksioznost se često može prevladati pozitivnijim razlaganjem okolnosti.
- Ne upuštajte se u beskrajne labirinte misli “što će biti ako bude” u kojima prevladavaju najgori mogući rezultati prije nego što se uopće suočite s okolnostima.
- Ne procjenjute niti rasuđujte na nakritičniji mogući način.
- Ne koristite ideal savršenstva kao mjeru koliko ste sami dobri u nečemu. Svatko od nas je različit i uvijek u nečemu bolji od drugih.
- Ako ne možete promijeniti okolnosti ne znači da ne možete ni na koji drugi način pridonijeti.
- Ne brinite previše što drugi govore ili misle o vama. Budite svoji, budite jedinstveni.
Анксиозно-депресивни поремећај
Анксиозно-депресивни поремећај (сидром) одликује се преплитањем симптома страха и анксиозности, који нису таквог интензитета да би се могла поставити дијагноза депресије и неког специфичног стања страха.
Већина клиничара и данас сматра да су анксиозност и депресија класично стања супротни једно другоме. Међутим, резултати новијих клиничких и епидемиолошких студија указују на то да ова два поремећаја често иду заједно. Заправо, анксиозност и депресивност данас су "уобичајени начини реаговања савременог човека", то су болести нашег времена. Данашњи услови живота воде према отвореним стањима тескобе, стрепње и депресије јер непрекидна изложеност бројним фрустрацијама доводи до специфичне реакције савременог човека који своја емоционална доживљавања потискује, задржава у себи и тиме ствара подлогу за појаву депресије или тескобе. Овакви начини реаговања готово у потпуности замењују раније облике реаговања који су се изјаснили непосредном реакцијом кроз психомоторна узбуђења или агресивност.
Депресија и анксиозност постају тако поремећаји цивилизације и као неодвојиви део савременог човека, оне често чине "културну атмосферу" нашег времена, а фактори који их условљавају постају из дана у дан све бројнији и интензивнији.
Процењује се да је овај синдром заступљен у општој популацији између 1% до 10%. Сусреће се код особа у распону од трећег до седмог деценије живота. У популацији пацијената у примарној здравственој заштити пацијенти са овим синдромом чине око 47% оболелих. Животна преваленција се креће 14-18% опште популације. Половима пацијената се јавља лекару опште праксе. Стање се исправно дијагностикује у мање од половине случајева. Већина пацијената не добија адекватну терапију ни данас.
Анксиозност и депресија су постале наше сталне животне пратиље које нас својим новим и разноврсним манифестацијама прате током целога живота.
Симптоматологија код овог синдрома је изразито хетерогена, ау одређеној мери су присутни и соматски симптоми који немају органску подлогу. Премда не постоји типичан опис мешовитог стања страха и депресије, следећи симптоми су често присутни у овом синдрому: нервоза, напетост, немир, раздражљивост, анксиозност, дисфоричним расположење, емоционална лабилност, преосетљивост, незадовољство собом, негативистичан и често песимистичан став, поремећаји спавања, лако замарање, мањак енергије, ослабљења концентрација и заборавност. Симптоми се обично јављају акутно и често им претходе неповољни животни догадјаји. Особе са овим синдром су углавном плашљиве, пасивно-зависне личности.
У доњој табели приказани су карактеристични и преклапајући симптоми депресије и анксиозности.
Симптоми специфични за ДЕПРЕСИЈУ Симптоми заједнички за депресију и анксиозност Симптоми специфични за АНКСИОЗНОСТ
Дисфоричним расположење (тужно, безнадежно).
Губитак интереса.
Промена телесне тежине.
Слаб апетит.
Моторна ретардација, Кривица
Размишљање о смрти
Иритабилност
Агитација / Немир
Тешкоће са концентрацијом
Несаница
Умор
Претерана брига
Аутономна хиперактивност
Појачана 'стартле' реакција
Мишићна напетост
У службеним психијатријским класификацијама (ИЦД-10 и / или ДСМ-ИВ) не дају се прецизна упуства за дијагностицирање овог синдрома, већ се они углавном третирају као резидуална дијагностичка категорија. Оно што је добро познато у клиничкој пракси јест да анксиозни и депресивни поремећаји могу компликовати један другог, да би потом завршили на заједничком еволутивном путу. Тако се оба клиничка ентитета одвојено или заједно јављају у свим животним облицима и циклусима, али ипак постоји значајна разлика у односу на интензитет овог поремећаја у различитој животној доби.
"Умерена" депресија и анксиозност имају сличну кривуљу јављања у доби од 15-те до 40-те године живота, а после тога јасно се уочава дивергенција јер депресивност расте даље са животном доби, док се учесталост анксиозности након 45-те године живота смањује. Насупрот томе, јако изражена "витална" анксиозност много је чешћа од депресије у млађој животној доби. Тако је анксиозност много чешћа од депресије у млађим годинама живота. Крива њиховог јављања тече паралелно тек после 40-те до 60-тих година живота, а након тога се поново "разилазе" уз чешће јављање анксиозности у односу на на депресију. Данас се са доста аргумената тврди да је "анксиозно-депресивни синдром" много чешћи од "чистих" поремећаја, било анксиозности или депресије. Овај синдром је много чешћи у општој медицини него у психијатрији и додатно доприноси повећању тешкоћа у дијагностици за лекаре из примарне здравствене заштите.
Овај синдром је такође често повезан са поремећајима личности и често је тешко раздвојити психопатолошке елементе једног од другог и дати им приоритет у терапијском поступку. Код овог синдрома у највећем броју случајева анксиозни симптоми су у првом плану. Ради се о психопатолошком скупу који окупља (обухвата) различите синдроме где анксиозност и депресија деле клиничку слику као што је и наведено у горњој табели.
Овај синдром је много чешћи код жена него код мушкараца, са чешћом емоционалном и афективном нестабилношћу. Депресвно-анксиозни поремећај код деце и омладине, посебно код адолесцената знатно је чешћи него што се раније сматрало. Неки аутори наводе да је већи број карактеристичних симптома из психичке и психосоматске сфере код мале деце, деце школског узраста и адолесцената. Илустрације ради навешћемо најважније симптоме везане за узраст. Код мале деце најчешћи су следећи симптоми: мирноћа, повученост, агитираност, агресивност, одбојност према игри, депресивност. Од психосоматских сметњи најчешћу су: чести напади плача, поремећај сна, стеротипно покрети, манипулације гениталијама и поремећаји апетита. Код деце школског узраста од психичких симптома пажњу лекара привлаче: несигурност, асоцијалност, иритабилност, сметње концентрације, избегавање забава, депресивност, а од психосоматских сметњи: склоност изолацији, напади плача, мокрење у кревет, манипулације гениталијама. Код адолесцената треба обратити пажњу на: усамљеност, потиштеност, сањарење, променљиво расположење, суицидне пулзије, депресивност, ау сфери психосоматских симптома смањење апетита и главобоље.
Депресивне реакције су саставни део анксиозно-депресивног синдрома. Оне захватају сферу воље, мишљења, осећања и често целокупну личност пацијената. У депресивним стањима ангажован је читав организам уз очигледну недијељивост соматског, психопатолошког и интерперсоналног аспекта у доживљавању депресије. Почетни симптоми су безвољност и анксиозност на које се касније надовезују апатија и губитак интереса уз општу инхибираност. Јавља се осећај неспособности уз слабљење воље, а егзистенција постаје без икакавог плана. Општа инхибиција шири се у све психичке и телесне функције па се мења мимика, физиономија, говор итд. Једна од битних карактеристика депресије јест непоремећена свест о самој болести. Они имају осећај аутентичности па због тога посебно трпе и тешко доживљавају осјећј тескобе, нелагодности и дезинтеграције који прате депресију.
+Депресија
Подела
Постоје три главне врсте депресије:
- Почетна лака депресија
- Средња пролазна депресија
- Тешко депресивно стање
Симптоми
промене расположења током дана. Често је стање теже јутром, а расположење се поправља како дан напредује. Ипак, начин промене расположења може бити потпуно обрнут.
поремећен сан, често с устајањем врло рано ујутро, и немогућност настављања нормалног сна. То се често дешава због бројних мисли које "зује" кроз главу
опште успоравање мисаоног тока, али и говора и телесних кретњи
осећај тескобе
мањак енергије
неспособност уживања у стварима
мањак концентрације
осећај заборавности
негативне мисли о будућности
осећај кривице
окривљавање себе и низак ниво самопоуздања
осећај безнађа
преокупираност болестима
губитак апетита као резултат губитка тежине
смањена жеља за сексом
Епидемиологија
Број мушкараца код којих ће се развити и бити дијагностикована депресија током живота износи 7% до 12% од укупне мушке популације. Код жена је тај број нешто већи и износи од 20% до 25%.
ШТО ЈЕ ДЕПРЕСИЈА?
Само име депресија долази од латинске речи и значи потиштеност. Када лекари говоре о депресији, мисле на низ сродних психофизичких стања које карактеришу поремећаји расположења, тј. Афективни поремећаји. Они се препознају као снижено расположење, негативни осећаји те црне мисли. Прате их и телесни симптоми попут умора, исцрпљености те поремећаја сна и апетита. Чини се како је неупућеност големе већине становништва која је "изван медицине", главни кривац што је "неформална" употреба речи депресија постала "ин". Тако свако мало неко на послу, у трамвају или чак у кругу породице изјави да је у "депри". Срећом, обично се ради само о лакшем, пролазном паду расположења. Проблем је што та учестала и олака употреба речи депресија "заведе" многе здраве људе па често не схватају озбиљно ни (правог) болесника у својој средини, оног којему треба помоћ јер је у (правој) депресији.
Ко оболева од депресије?
Подаци говоре да тренутно од депресије болује 3 до 4 посто становништва индустријски развијених земаља. Засад се чини да су жене угроженије од мушкараца, јер се код њих депресија дијагностикује два до три пута чешће него код "јачег пола". Но те бројке могу бити и последица чињенице да мушкарци због стида ређе траже лекарску помоћ.
Тренутно у Хрватској од неког облика депресивног поремећаја пати најмање између 100.000 и 200.000 особа, а сваки пети Хрват доживеће барем једну депресивну епизоду у животу.
Светска здравствена организација предвиђа да ће до 2010. већ 30 посто људи трпјети од депресивног поремећаја, а да ће 2020. та болест бити други најчешћи узрок смртности у свету (због самоубиства или секундарних болести које депресија изазива). Према подацима око 15 посто најтежих депресиваца, који су лечени у болници, сами окончају живот због велике патње. Сматра се да више од две трећине самоубистава почине болесници који су у тешкој депресији.
Шта узрокује депресију?
Иако су неки симптоми болести везани уз психу, модерна медицина депресију сматра телесном болешћу. Ради се о болести централног нервног система у чији су настанак "пресудно уплетени" физиолошки и нервни фактори. Болест се појављује када у делу мозга задуженом за расположење дође до "квара". При томе се под расположењем подразумијева цијели распон осећаја, на чијем дну се налази дубока депресија, у средини је равнодушност, а врх заузима еуфорија. Стога депресија није неопипљива, нематеријална болест "у мислима" болесника, него видљива промена у нервним ћелијама и хемијским процесима у мозгу.
Најчешће болести воде спољни фактори, као што су претрпљени стрес, неправилна исхрана, мањак светла, слаба телесна активност, алкохол и неки лекови и наркотици. Показало се да неке особе имају урођену склоност (предиспозицију) депресији, која се генетски преноси. Тако особе с урођеним "кваром" на нервном систему могу оболети и од малог животног ударца, па чак и без њега, док они с природно снажним нервним системом могу одолети и врло тешким ударцима.
Биолошка психијатрија стога говори о депресивној грађи, која је записана у генетском коду а означава особиту склоност развијања депресивнога поремећаја .. Поједностављено, мозак се понаша као електро-хемијски систем који се састоји од стотина милијарди нервних ћелија. Те се станице "купају" у стотинама хемијских супстанци, при чему свака нервна ћелија и хемијска супстанца имају одређени задатак. Када неке материје нема довољно или ако су нервне ћелије одумрле, делови мозга могу остати "ван функције".
Појава депресије повезана је са смањеном активношћу неких можданих хормона у материјама званим неуропријеносници (неуротрансмитери). Њих нервне ћелије (неурони) користе за међусобну комуникацију, односно пренос импулса преко синапсе, тј. Сићушне пукотине која раздваја нервне ћелије. Неки од неуропреносника, попут серотонина, норадреналина и допамина имају природну антидепресивну функцију, коју не могу спроводити ако се њихова ниво у мозгу смањи.
Други битан фактор за настанак депресије је поремећени стресни механизам, односно прекомерно лучење стресних хормона, попут кортизола и ЦРХ-а. Зна се да више од половине депресивних пацијената има повећану количину хормона кортизола, који уништава мождане ћелије и ремети хемију мозга.
Симптоми депресије
Депресија се може препознати по низу симптома, а сваки се болесник јачином и врстом симптома разликује од другога. Но хировитост симптома долази до изражаја и код истог депресивца, па с временом може патити од различитих симптома и који су разних јачина.
Најчешћи симптоми депресије су:
- Потиштеност, туробно расположење, навала црних мисли и сећања;
- Интензивна туга, самосажаљење, напади плача;
- Осетљивост, рањивост, раздражљивост ("све ме смета");
- Страх, тјескоба, забринутост, стрепња ("нешто страшно ће се догодити");
- Песимизам, безнађе и беспомоћност ("нема ми спаса", "никад ми неће бити боље");
- Осећај безвредности, кривице и сувишности ("нико ме не воли", "нико ме не треба");
- Усамљеност, осећај неприпадања или незаштићености ("потпуно сам сам на свету");
- Неспособност уживања у раније угодним стварима или активностима ("ништа ме не весели");
- Безвољност, летаргија ("ништа ми се не да");
- Ослабљена концентрација и поремећај памћења;
- Умор, исцрпљеност, мањак енергије;
- Значајно смањен или повећан апетит;
- Несаница или превелика потреба за сном;
- Телесни болови који немају телесне узроке;
- Жеља за смрћу или планирање самоубиства ("не могу више издржати", "боље да ме нема").
Чега се треба чувати
Депресивне симптоме узрокују хемијски и нервни поремећаји у мозгу, но у њиховом изазивању учествују бројни фактори:
- Стресни догађај (траума) - смрт или болест блиске особе, развод, раскид љубавне везе или присног пријатељства, губитак посла, селидба, тешка повреда, дијагноза тешке болести, изложеност насиљу, хапшење, суђење, осуда на затвор, катастрофа попут земљотреса или пожара итд .;
- Хронична изложеност стресу - стрес на послу, у школи или у породици, лоши међуљудски односи, слаб друштвени живот;
- Мањак светла;
- Неки лекови - контрацептивна средства, стероиди, резерпин, седативи;
- Алкохол или дроге;
- Алергије;
- Неправилна исхрана - сиромашна сложеним угљеним хидратима и незасићеним масним киселинама;
- Претходне болести - поремећај рада штитасте жлезде, дијабетес, мождани удар итд .;
- Генетска склоност - урођена слабост нервног и хормонског система, неправилности у грађи мозга.
Дистимија спада у групу поремећаја расположења и представља блажи облик депресије коју карактерише трајно негативан став према животу. Дистимија је старогрчки термин, према дис што значи "лоше" и тхимиа што означава "стање ума". Наиме, стари Грци су веровали да је жлезда тимус извор свих емоција. Најчешће почиње неприметно у касном детињству и адолесценцији, али се може појавити и касније, те је три пута чешћа у жена.
Дистимија обично траје двије, али каткад и више од пет година. Периоди дистимије се могу измењивати са периодима нормалног расположења. Дистимија обично не онеспособљава особу у свакодневном животу, али може утицати на радну активност и друштвени живот. Многе особе које болују од дистимије почињу се друштвено изоловати. Постепено им опада радна продуктивност. Дистимија повећава вероватноћу настанка велике депресивне епизоде. Када се велика депресивна епизода развије у особе која већ болује од дистимије, стање се назива двострука депресија.
Главни симптом је депресивно расположење карактеризирано тугом, нелагодом, нерасположењем и губитком интереса за уобичајене активности уз самопотцјењивање, потешкоће у доношењу одлука и осећај безнадежности. Депресивно расположење присутно је већи део дана и већи број дана него што није присутно, што се види било као субјективни доживљај или примећено од стране других, током најмање 2 године. Док депресивни поремећај карактерише епизодан ток, ток дистимије је више хроничан и дуготрајан. Код раног појављивања дистимије често болесници своје симптоме прихватају као начин живљења, а психијатру се обраћају тек кад постану дисфункционални на породичном и пословном плану.
Симптоми дистимије наликују симптомима велике депресивне епизоде, али су обично слабијег интензитета. Обично су присутни само поједини симптоми велике депресивне епизоде. Симптоми дистимије укључују:
Сметње концентрације, отежано доношење одлука
Социјално повлачење
Раздражљивост
Немир или инертност
Сметње спавања
Промене телесне тежине
Понекад особе које болују од дистимије наводе прву епизоду сниженог расположења током детињства или адолесценције. Ако особа развије симптоме дистимије после 50. године, обично треба посумњати на основну телесну болест. Најмање 75% особа које болују од дистимије имају додатне здравствене проблеме.
Лечење се спроводи у већини случајева амбулантно, ау терапији прво место заузимају антидепресиви уз психотерапију која је ефикасан додатак фармакотерапији.
МКБ-10: Ф34.1 Дистимија
Главни симптом дистимије је депресивно расположење, карактеризирано тугом, нелагодом, нерасположењем и губитком интереса за уобичајене активности. Пацијенти са дистимијом могу бити нихилистички, са низом захтјева и жалби. Они могу бити врло напети и ригидни, беспомоћни, губе наду, песимисти су. Могу постојати промене у вегетативним функцијама. Мења се начин спавања, долази до губитка апетита и енергије. Особе које болују од дистимије обично заказују на послу па иу породици те је то главни разлог њиховог доласка психијатру. Опште незадовољство са својим животом покушавају отклањати конзумацијом алкохола или узимањем дроге.
Што се тиче тока болести, он може бити различит. Примарна дистимија раног почетка понекад може бити тако хронична да болесник прихвата симптоме као део свакидашњег живота. Понекад се дистимија може развити у прави велики депресивни поремећај, а постоји могућност да се касније развију хипоманију епизоде или биполарни поремећај. Највећи ризик тог поремећаја представља покушај суицида. За постављање дијагнозе дистимије мора бити депресивно расположење током већег дела дана и да траје најмање две године. Уз депресивно расположење обично су присутни бар два од следећих симптома: поремећај апетита, поремећај спавања, умор или смањење енергије, слаба концентрација, отежано доношење одлуке, снижено самопроцјењивање и осећај безнадежности.
Лечење дистимије спроводи се амбулантно. Понекад када су јако изражени депресивни симптоми, или јако наглашен поремећај свакодневног функционисања или су присутне суицидалне идеје онда се болесник треба лечити у болници. У лечењу се користе селективни инхибитори преузимања серотонина (СИППС).
Simptomi koji prate napade straha…
Osnovno obilježje su napadi straha ili užasa s iznenadnim početkom, praćeni osjećajem nadolazeće propasti. Napadi se mogu javiti iz čista mira, ali su češći nakon konzumacije pića s kofeinom, marihuane i drugih droga. Uz te napade prisutni su i sljedeći simptomi:
– lupanje srca i ubrzan puls
– bol u prsištu i gušenje
– drhtanje
– vrtoglavica i nesigurnost
– osjećaj nestvarnosti (derealizacija)
– osjećaj odvojenosti od sebe (depersonalizacija)
– mučnina
– strah od ludila i gubitka kontrole
– strah od nagle smrti
– navale topline, hladnoće, strujanja ili bockanja.
– bol u prsištu i gušenje
– drhtanje
– vrtoglavica i nesigurnost
– osjećaj nestvarnosti (derealizacija)
– osjećaj odvojenosti od sebe (depersonalizacija)
– mučnina
– strah od ludila i gubitka kontrole
– strah od nagle smrti
– navale topline, hladnoće, strujanja ili bockanja.
Naznake već u djetinjstvu
Iza fasade paničnog poremećaja leže osobe koje svemu u životu prilaze sa strahom i zabrinutošću, socijalno su nesigurne i stalno sumnjaju u svoje sposobnosti. One već u djetinjstvu imaju strahove, neurovegetativne simptome i znakove. Najčešće su to crvenjenje lica, znojenje dlanova, lupanje srca, osjećaj kao da će pasti u nesvijest, nelagoda u društvu starijih i autoritativnih ljudi. Tijekom djetinjstva kod njih se može javiti enureza (noćno mokrenje), noćni strahovi, spastični kolon, migrena, astma, alergije ili povišena reaktivnost autonomnog živčanog sustava. Jače je izražen strah od odvajanja, koji se najčešće očituje kao fobija od škole. Ponašanjem dominira pasivnost i izbjegavanje svih situacija koje mogu izazvati strah. Pokazuju sklonost sanjarenju, idealiziranju, nemaju takmičarski duh i ponašanje. Njihova percepcija drugih ljudi pomalo je naivna jer ne mogu procijeniti skrivene namjere loših ljudi. Stalno su razočarani, ali ne mijenjaju ponašanje. Neki od njih nemaju sposobnost pratiti svoje psihološke procese i uvjereni su da boluju od tjelesne bolesti. Tek kad im krene nabolje uvjere se u suprotno.
Antidepresivi – temelj liječenja
U liječenju se najuspješnijim pokazao integralni model, u kojem se sukcesivno primjenjuju svi postupci koji su se u dosadašnjoj praksi pokazali uspješnima.
Temelj današnjeg liječenja su antidepresivi, a anksiolitici se upotrebljavaju kraće vrijeme. Liječenje lijekovima učinkovito otklanja napade panike, ali ne djeluje na izbjegavajuće ponašanje. S druge strane, psihoterapija ne djeluje na učestalost i snagu paničnih napada, ali je učinkovita u liječenju izbjegavajućeg ponašanja. Znači, potrebno je oboje.
Psihijatar koji se drži integrativnog modela primjenjuje ove postupke u određenom slijedu, korak po korak. Prvo se intenzivnim psihofarmakološkim liječenjem uklanja napade panike, a zatim intenzivira psihoterapija, kojom se pacijenta osposobljava da pobijedi strah od straha i počne se samostalno kretati. Za takav postupak potrebno je dosta vremena i strpljenja jer je oporavak spor, a požurivanje i preveliko očekivanje često vode do zastoja u liječenju i pogoršanja.
Psihijatar koji se drži integrativnog modela primjenjuje ove postupke u određenom slijedu, korak po korak. Prvo se intenzivnim psihofarmakološkim liječenjem uklanja napade panike, a zatim intenzivira psihoterapija, kojom se pacijenta osposobljava da pobijedi strah od straha i počne se samostalno kretati. Za takav postupak potrebno je dosta vremena i strpljenja jer je oporavak spor, a požurivanje i preveliko očekivanje često vode do zastoja u liječenju i pogoršanja.
Strpljivim radom s pacijentom ohrabrujemo svaki napredak i stimuliramo da ide korak dalje. Korak po korak i pacijent će doći u stanje u kojem će i bez pomoći psihijatra raditi sve ono čega se bojao: izlaziti sam na ulicu, čekati u redu u banci ili pošti, voziti se tramvajem i autobusom, sam voziti auto…
Marina je danas dobro. Radi puno radno vrijeme, a uskoro planira i udaju. Izbjegava kofein i nikotin, marihuana joj više ne pada na pamet i nastoji živjeti zdravim i sadržajnim životom. Rijetko joj se javljaju ružna sjećanja, ali je naučena živjeti u sadašnjosti. Sve više razmišlja o materinstvu i u tome ima punu podršku psihijatra.
PANIČNI POREMEĆAJ – Prava bolest ili umišljeni osjećaj
Panični poremećaj je prisutan u oko 2% populacije, sa većom učestalošću kod žena. Procjenjuje se da čak 2,5 milijuna Amerikanaca pati od ovog poremećaja.
Prvi panični napadaj se obično događa između 18. i 24. godine života i često je isprovociranom stresnom situacijom ili nekom novom situacijom kao što je npr. trudnoća ili razdoblje nakon poroda.
Samo trajanje ove bolesti je individualno, kod nekih osoba traje svega nekoliko mjeseci dok kod nekih traje godinama.
Pacijenti sa paničnim poremećajem su često neshvaćeni od okoline i liječnika, obično se smatraju osjetljivim osobama pretjerano zabrinutim za svoje zdravlje.
Što je u stvari panični poremećaj?
Panični poremećaj se karakterizira napadima paničnog straha, koji nastajuspontano, iznenada i udruženi su sa tjelesnim simptomima (npr.lupanje srca). Ono što je važno je da oni nikada nisu uvjetovani životno opasnim situacijama, ni prisustvom drugih psihijatrijskih ili tjelesnih bolesti. Može se javiti osjećaj gubitka kontrole, strah od smrti ili ludila. Napadi panike obično prestaju spontano unutar 30 minuta.
Tipičan pacijent koji pati od paničnog poremećaja kontinurano vrši raznovrsne liječničke i dijagnostičke pretrage pokušavajući otkriti razloge napadaja straha. Zbog tjelesnih simptoma koji su često prisutni u vrijeme napadaja kao što je lupanje srca ili otežano disanje, većina pacijenata je uvjerena da ima neku bolest ili zdravstveni poremećaj.
No, većina tih pretraga obično ne otkrije nikakve objektivne znakove bolesti, što kod tih osoba izaziva dodatan osjećaj nerazumijevanja, nepovjerenja i straha. Ukoliko liječnik ne prepozna da se radi o paničnom poremećaju, pacijent može godinama bezuspješno ići odo liječnika do liječnika pokušavajući otkriti razloge svojih napada.
Iako prave tjelesne bolesti nema, panični napadaji su vrlo stvarni i vrlo traumatični za pojedinca, opisani često kao najgore iskustvo u životu. Nakon samog napada osoba često zapada u stanje depresije i bespomoćnosti.
Osim traume samog paničnog napada, takve osobe počinju živjeti u strahu kada i gdje će se ponovno javiti napad. Često počinju manje izlaziti van, družiti se sa prijateljima pa čak i prestaju raditi. Ovakvo stanje se naziva agorafobija.
Također mnogi od njih često koriste mnoge lijekove, pogotovo sedative i anksiolitike.
Tipičan opis napadaja panike:
Počelo je iznenada. Osjećao sam se kao da me preplavljuje val straha i užasa, nešto tako snažno kao nikada dotad u životu. Osjetio sam preznojavanje, vrtoglavicu i strašnu slabost. Srce mi je počelo jako lupati kao da će iskočiti iz mene.Toliko sam se uplašio da nisam mogao doći do zraka. Mislio sam da je sa mnom gotovo, da umirem.
Počelo je iznenada. Osjećao sam se kao da me preplavljuje val straha i užasa, nešto tako snažno kao nikada dotad u životu. Osjetio sam preznojavanje, vrtoglavicu i strašnu slabost. Srce mi je počelo jako lupati kao da će iskočiti iz mene.Toliko sam se uplašio da nisam mogao doći do zraka. Mislio sam da je sa mnom gotovo, da umirem.
Simptomi paničnog poremećaja
Osoba koja pati od paničnog poremećaja osjeća preplavljujući osjećaj straha i nemira koji započinje naglo i bez pravog povoda i uzroka. Osjećaj straha je vrlo jak i sam napadaj se zove panični napad ili panična ataka.
Panični napadaji se mogu dogoditi bilo kad i bilo gdje i najčešće su bez prethodnog upozorenja. Vrlo često se događaju upravo na mjestima gdje boravi mnogo ljudi kao što su supermarketi, tramvaji ili kina.
Osobe vrlo često nakon paničnog napada osjećaju stalni strah od ponovnog napada i prestaju izlaziti na mjesta na kojima se napad dogodio ili prestaju uopće izlaziti iz kuće. Osobe također iskazuju želju da brzo pobjegnu s bilo kojeg mjesta gdje se napad javlja.
Ovaj poremećaj je ozbiljan zdravstveni problem jer iako ne nosi zdravstvene rizike ili objektivne znakove bolesti ostavlja teške posljedice na kvalitetu života pojedinca.
Tipovi paničnih napada
Postoje tri karakteristična tipa paničnih napada s različitim odnosima između početka napada i prisutnosti ili odsutnosti situacijskih okidača:
- Neočekivani (bez povoda) panični napadi – u kojima početak paničnog napada nije praćen situacijskim okidačem tj. pojavljuje se spontano.
- Situacijski ograničeni (s povodom) panični napadi – u kojima se panični napad pojavljuje neposredno po izlaganju određenoj situaciji ili okidaču.(npr. ako osoba ugleda zmiju ili psa, to je uvijek okidač za trenutačni panični napad).
- Situacijski predisponirajući panični napadi – koji se češće javljaju nakon izlaganja osobe određenoj situaciji ili okidaču, ali nisu nepromjenjivo vezani za situaciju i ne javljaju se obavezno trenutačno po izlaganju osobe situaciji (npr. napadi će se vjerojatno javiti tijekom vožnje, ali se događa da osoba vozi, a ne dogodi se panični napad ili se dogodi pola sata poslije vožnje).
Liječenje paničnog napada
Nažalost, većina osoba koje pate od paničnog poremećaja ne traži liječničku pomoć.
Današnja istraživanja su pokazala da se suvremenim lijekovima i metodama psihoterapije može postići izlječenje u čak 90% slučajeva.
U liječenju paničnog poremećaja najviše se koriste metode bihevioralne i kognitivne psihoterapije koje u stvari pokušavaju promijeniti način na koji naš mozak reagira. Optimalno trajanje tretmana je individualno, preporučuje se najmanje 8 mjeseci, a neki autori predlažu i 18 mjeseci.
Od lijekova se najviše koriste antidepresivi i to novija generacija antidepresiva tzv.selektivni inhibitori povrata serotonina (SSRI). Ovi antidepresivi zbog svog selektivnog učinka imaju manji broj nuspojava, niže su toksičnosti i duljeg djelovanja.
Također, važno je da osoba sama sebi aktivno pomaže u izliječenju.
Osoba mora prihvatiti da ne boluje od nikakve ozbiljne bolesti te se ne smije stalno osvrtati na napad panike koji se dogodio u prošlosti. Prisjećanje na napad samo će povećati zabrinutost i strah.
Osoba mora prihvatiti da ne boluje od nikakve ozbiljne bolesti te se ne smije stalno osvrtati na napad panike koji se dogodio u prošlosti. Prisjećanje na napad samo će povećati zabrinutost i strah.
Класификација (по шифрама)
Дијагноза је израз који се у медицини користи за препознавање поједине болести.
Дијагнозу поставља лекар на основу анамнезе - добијених података о пацијенту и његовој болести - као и симптома, те резултата различитих морфолошких и функционалних претрага.
Најједноставније методе претраге су физикалне - инспекција, палпација, перкусија и аскултација. Нешто сложеније су оне лабораторијске те оне којима се болесник подвргава прегледу уз помоћ различитих медицинских апарата.
Разликовање различитих болести се назива диференцијална дијагноза.
Дијагностика подразумева све поступке који се проводе да би се спознала болест пацијента (дијагноза) преко запажања и тумачења уочених симптома који упућују на њу.
У данашње време због великог напретка медицинске технологије, дијагностика представља огромно подручје чијим развојем знатно доприносимо очувању здравља и брзом уклањању болести. Стари лекари су говорили да је добра дијагностика добро лечење, а да је лечење без дијагностике као тражење игле у пласту сена и то у мраку.
Будући да нам данашња технолошка достигнућа омогућавају знатно ефикасније лечење, у данашње време лечење без дијагностике представља тешку повреду лекарске етике.
Ф00-Ф99 Ментални поремећаји и поремећаји понашања
(Ф00-Ф09) Органски и симптоматски ментални поремећаји
Ф00 Деменција у Алзхеимеровој болести
- Ф00.0 Деменција у Алзхеимеровој болести, са раним поцетком
- Ф00.1 Деменција у Алзхеимеровој болести, са касним почетком
- Ф00.2 Атипична или мешовита деменција у Алзхеимеровој болести
- Ф00.9 Деменција у Алзхеимеровој болести, неозначена
Ф01 Васкуларна деменција
- Ф01.0 Акутна васкуларна демеције
- Ф01.1 Деменција услед више инфаркта
- Ф01.2 Васкуларна деменција у потку мозга
- Ф01.3 Васкуларна деменција у кори и потка мозга
- Ф01.8 Друга васкуларна деменција
- Ф01.9 Васкуларна деменција, неозначена
Ф02 Деменција у другим болестима
- Ф02.0 Деменција у Пицковој болести
- Ф02.1 Деменција у Цреутзфелдт-Јакобовој болести
- Ф02.2 Деменција у Хунтингтоновој болести
- Ф02.3 Деменција у Паркинсоновој болести
- Ф02.4 Деменција у болести АИДСа
- Ф02.8 Деменција у другим означеним болестима
Ф03 Деменције не специфичне
Ф04 Органски синдром амнезије
Ф05 Делиријум
- Ф05.0 Делиријум без деменције
- Ф05.1 Делиријум са деменцијом
- Ф05.8 Други делиријума
- Ф05.9 Делиријум, неспецифичан
Ф06 Други ментални поремећаји узроковани оштећењем и дисфункцијом мозга те телесном болешћу
- Ф06.0 Органска халуциноза
- Ф06.1 Органски Кататона поремећај
- Ф06.2 Органски суманути поремећај (сличан као схизофренија)
- Ф06.3 Органски поремећаји расположења
- Ф06.4 Органски анксиозни поремећај
- Ф06.5 Органски дисоцијативни поремећај
- Ф06.6 Органски емоционални поремећај (астеницки)
- Ф06.7 Благи когнитивни поремећај
- Ф06.8 Други означени ментални поремећаји узроковани оштећењем и дисфункцијом мозга и болешћу тела
- Ф06.9 Ментални поремећај узрокован оштећењем и дисфункцијом мозга и болешћу тела, неспецифичан
Ф07 Поремећаји личности и понашања узроковани болешћу, оштећењем и дисфункцијом мозга
- Ф07.0 Органски поремећаји личности
- Ф07.1 Постенцефалитички синдром
- Ф07.2 Синдром после потреса мозга
- Ф07.8 Други органски поремећаји личности и понашања узроковани болешћу, оштећењем и дисфункцијом мозга
- Ф07.9 Органски поремећаји личности и поремећај понашања, узрокован болешћу, оштећењем и дисфункцијом мозга, неспецифичан
Ф09 Неспецифични органски или симптоматски метнални поремећаји
- Ф09.0 Акутно тровање
- Ф09.1 Злоупотреба
- Ф09.2 Синдром зависности
- Ф09.3 Апстиненцијски синдром
- Ф09.4 Апстиненцијски синдром с делиријума
- Ф09.5 Ментални поремећај
- Ф09.6 Синдром амнезије
- Ф09.7 психотички последице и касни почетак
- Ф09.8 Други ментални поремећаји и поремећаји понашања
- Ф09.9 Ментални поремећај и поремећај понашања, неспецифичан
(Ф10-Ф19) Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом психоактивних супстанци
Сљедећа стања су подтипови све кодова од Ф10 до Ф19
(Ф1к.0) акутна интоксикација
(Ф1к.1) злоупотреба
(Ф1к.2) синдром зависности
(Ф1к.3) апситенцијски синдром
(Ф1к.4) апстиненцијски синдром с делиријума
(Ф1к.5) психотични поремећај
(Ф1к.6) синдром амнезије
(Ф1к.7) психотични поремећај
(Ф1к.8) други ментални поремећаји и поремећаји понашања
(Ф1к.9) неспецифични ментални поремећај и поремећај понашња
Ф10 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом алкохола - акутно тровање
- Ф10.6 Корсаковљева психоза
Ф11 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом опиоида
Ф12 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом канабиноида
Ф13 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом хипнотика или седатива
Ф14 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом кокаина
Ф15 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом других стимуланса, укључујући кафеин
Ф16 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом халуциногена
Ф17 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом дувана
Ф18 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом испарљивих растварача
Ф19 Ментални поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом више врста дрога и других психоактивних супстанци
(Ф20-Ф29) Шизофренија, поремећаји слични схизофренији и суманута стања
Ф20 Шизофренија
- Ф20.0 Параноидна схизофренија
- Ф20.1 Хебефрена схизофренија
- Ф20.2 Кататона схизофренија
- Ф20.3 недиференцирано схизофренија
- Ф20.4 Постсхизофрена депресија
- Ф20.5 Резидуална схизофренија
- Ф20.6 Обична схизофренија
- Ф20.8 Друга схизофренија
- Ф20.9 Шизофренија, неспецифична
Ф21 Поремећај сличан схизофренији
Ф22 Стална суманута стања
- Ф22.0 Параноја - сумануто стање
- Ф22.8 Друга стална суманута стања
- Ф22.9 Стално сумануто стање, неспецифично
Ф23 Акутна и пролазна ментална обољења
- Ф23.0 Акутни полиморфни психотични поремећај без симптома шизофреније
- Ф23.1 Акутни полиморфни психотични поремећај са симптомима шизофреније
- Ф23.2 Акутни ментални поремећај сличан схизофренији
- Ф23.3 Други акутни претезно суманути психотични поремећаји
- Ф23.8 Други акутни и пролазни психотични поремећај
- Ф23.9 Акутни и пролазни психотични поремећај, неспецифичан
Ф24 индуциран сумануто стање
- Фолие р деук
Ф25 схизоафективним поремећаји
- Ф25.0 схизоафективним поремећај, тип манија
- Ф25.1 схизоафективним поремећај, тип депресија
- Ф25.2 схизоафективним поремећај, мешовити тип
- Ф25.8 Други схизоафективни поремећаји
- Ф25.9 схизоафективним поремећај, неспецифични
Ф28 Други неоргански психотични поремећаји
Ф29 Неорганске психозе, неспецифично
(Ф30-Ф39) Поремећаји расположења
Ф30 Епизоде маније
- Ф30.0 хипоманији
- Ф30.1 Манија без симптома психозе
- Ф30.2 Манија са симптомима психозе
- Ф30.8 Друге манијске епизоде
- Ф30.9 Манијска епизода, неспецифична
Ф31 схизофренија
- Ф31.0 Биполарни афективни поремећај, хипоманијска епизода
- Ф31.1 Биполарни афективни поремећај, манијска епизода без симптома психозе
- Ф31.2 Биполарни афективни поремећај, манијска епизода са симптомима психозе
- Ф31.3 Биполарни афективни поремећај, блага или умерена депресијски епизода
- Ф31.4 Биполарни афективни поремећај, теска депресијски епизода без симптома психоза
- Ф31.5 Биполарни афективни поремећај, теска депресијски епизода са симптомима психозе
- Ф31.6 Биполарни афективни поремећај, мјешовита епизода
- Ф31.7 Биполарни афективни поремећај, у ремисији
- Ф31.8 Други биполарни афективни поремећај
- Ф31.9 Биполарни афективни поремећај, Неознацено
Ф32 Депресија
- Ф32.0 Блага депресијски епизода
- Ф32.1 Умерена депресијски епизода
- Ф32.2 Тешка депресијски епизода без симптома психозе
- Ф32.3 Тешка депресијски епизода са симптомима психозе
- Ф32.8 Друге депресијски епизоде
- Ф32.9 депресијски епизода, неспецифична
Ф33 Повратни депресијски поремећај
- Ф33.0 Благ повратни депресијски поремећај
- Ф33.1 Умерен повратни депресијски поремећај
- Ф33.2 Тежак повратни депресијски поремећај без симптома психозе
- Ф33.3 Тежак повратан депресијски поремећај са симптомима психозе
- Ф33.4 Повратни депресијски поремећај, у ремисији
- Ф33.8 Други повратни депресијски поремећај
- Ф33.9 Повратни депресијски поремећај, неспецифичан
Ф34 Стални поремећаји расположења
- Ф34.0 Циклотимија
- Ф34.1 Дистимија
- Ф34.8 Други стални поремећаји расположења
- Ф34.9 Стални поремецај расположења, неспецифичан
Ф38 Други поремећаји расположења
- Ф38.0 Други појединачни поремећаји расположења
- Ф38.1 Други повратни поремећаји расположења
- Ф38.8 Други означени поремећаји расположења
Ф39 Поремећај расположења, неспецифичан
(Ф40-Ф48) Неуротски и соматоформни поремећаји и поремећаји изазвани стресом
Ф40 фобичним анксиозни поремећаји
- Ф40.0 Агорафобија
- Ф40.1 Социјална фобија
- Ф40.2 Специфична (изолована) фобија
- Ф40.8 Други фобијски-анксиозни поремећаји
- Ф40.9 фобијски-анксиозни поремећај, неспецифични
Ф41 Други анксиозни поремећај
- Ф41.0 Панични поремећај, епизодна пароксизимална анксиозност
- Ф41.1 Анксиозни генерализовани поремећај
- Ф41.2 мјешовитом анксиозни и депресијски поремећај
- Ф41.9 Анксиозни поремећај, неспецифичан
Ф42 Опсесивно-компулзивни поремећај
- Ф42.9 Опсесивно-компулзивни поремећај, неспецифичан
Ф43 Реакција на тешки стрес и поремећаји прилагођавања
- Ф43.0 Акутна реакција на стрес
- Ф43.1 Посттрауматски стресни поремећај
- Ф43.2 Поремећај прилагођавања
Ф44 Дисоцијативни (конверзивни) поремећаји
- Ф44.0 дисоцијативно амнезија
- Ф44.1 психогеним лутање
- Ф44.2 дисоцијативно ошамућеност
- Ф44.3 Транс и поремећаји поседовања
- Ф44.4 Дисоцијативни мишићни поремећај
- Ф44.5 дисоцијативно конвулзије
- Ф44.6 дисоцијативно анестезија и губитак сензорских функција
- Ф44.7 Мјешовити дисоцијативни (конверзивни) поремећаји
- Ф44.8 Други дисоцијативни (конверзивни) поремећај
- Гансеров синдром
- Вишеструка личност
Ф45 Соматоформни поремећаји
- Ф45.0 соматизацијски поремећај
- Ф45.1 недиференцирано соматоформни поремећај
- Ф45.2 Хипохондрија
- Ф45.3 Соматоформни дисфункција вегетативног нервног система
- Ф45.4 Сталан соматоформни бол
- Ф45.8 Други соматоформни поремећаји
Ф48 Други неуротски поремећаји
- Ф48.0 неурастенија
- Ф48.1 Синдром деперсонализације
(Ф50-Ф59) Бихевиорални синдроми везани уз физиолошке поремећаје и физичке факторе
Ф50 Поремећај храњења
- Ф50.0 Анорексија нервоза
- Ф50.1 Атипична анорексија нервоса
- Ф50.2 Булимија
- Ф50.3 Атипична булимија
- Ф50.4 Претерано једење с другим психичким сметњама
- Ф50.5 Повраћање с другим психичким сметњама
- Ф50.8 Други поремећаји исхране
- Пица, у одраслих
Ф51 Неоргански поремећаји спавања
- Ф51.0 Неорганска инсомнија
- Ф51.1 Неорганска хиперсомнија
- Ф51.2 Неоргански поремећај ритма спавања
- Ф51.3 Мјесечарење
- Ф51.4 Ноћни страх
- Ф51.5 Ноћне море
Ф52 Сексуална дисфункција
- Ф52.0 Недостатак или губитак сексуалне жеље
- Ф52.1 Сексуална аверзија и недостатак полног ужитка
- Ф52.2 Изостанак гениталног одговора
- Ф52.3 Поремећај оргазма
- Ф52.4 Превремена ејакулација
- Ф52.5 Неоргански вагинизам
- Ф52.6 Неорганска диспауренија
- Ф52.7 Претјерани полни нагон
- Еротоманија
- Нимфоманија
- Ф52.8 Други неоргански поремећај полног односа
- Ф52.9 Неоргански поремећај полног односа, неспецифичан
Ф53 Ментални поремећаји и поремећаји удружени са бабињама (постпорођајни период)
- Ф53.0 Благ ментални поремећај и поремећај понашања са бабињама
- Ф53.1 Тежак ментални поремећај и поремећај понашања удружена са бабињама
- Ф53.8 Други ментални поремећаји и поремећаји понашања удрузени са бабињама
- Ф53.9 Ментални поремећај у бабињама, неспецифичан
Ф54 Психолошки поремећаји и поремећаји понасшња у другим болестима
Ф55 Злоупотреба лекова без узроковања толеранције
Ф59 Синдроми понашања удружени са физиолошким сметњама и физичким факторима, неспецифични
(Ф60-Ф69) Поремећаји личности и поремећаји понашања одраслих
Ф60 Специфични поремећаји личности
- Ф60.0 Параноидни поремећај личности
- Ф60.1 схизоидни поремећаји личности
- Ф60.2 Дисоцијални поремећај личности
- Ф60.3 Емоционално нестабилна личност
- Ф60.4 Хистроничнипоремећај личности
- Ф60.5 Ананкастицки поремећај личности
- Ф60.6 Анксиозни (избегавајући) поремећај личности
- Ф60.7 Зависна личност
- Ф60.9 Поремећај личности, неспецифичан
Ф61 Мјешани и други поремећаји личности
Ф62 Трајна промена личности неорганског порекла
- Ф62.0 Трајна промена личности после доживљене катастрофе
- Ф62.1 Трајна промена личности након психијатријске болести
- Ф62.8 Друге трајне промењене личности
- Ф62.9 Трајна промена личности, неспецифичан
Ф63 Поремећаји навика и импулса
- Ф63.0 Патолошко коцкање
- Ф63.1 Пироманија
- Ф63.2 Клептоманија
- Ф63.3 Трихотиломанија
- Ф63.8 Други поремећаји навика и импулса
- Ф63.9 Поремећај навика и импулса, неспецифичан
Ф64 Поремећај полног идентитета
- Ф64.0 Транссексуализам
- Ф64.1 Трансвеститизам
- Ф64.2 Поремећај полног идентитета у детињству
- Ф64.8 Други поремећаји полног идентитета
- Ф64.9 Поремећај полног идентитета, неспецифичан
Ф65 Поремећаји полне склоности
- Ф65.0 Фетишизам
- Ф65.1 фетишистичке трансвеститизам
- Ф65.2 Егзибиционизам
- Ф65.3 Воајеризам
- Ф65.4 Педофилија
- Ф65.5 Садомазохизам
- Ф65.6 Вишеструки поремећаји полне склоности
- Ф65.8 Други поремећаји полне склоности
- Некрофилија
- Ф65.9 Поремећај полне склоности, неспецифичан
Ф66 Психолошки поремећаји и поремећаји понашања повезани са полним развојем и оријентацијом
- Ф66.0 Поремећај полног сазревања менталнаинсомн
- Ф66.1 Егодистоничка полна оријентација
- Ф66.2 Поремећај полног односа партнера
- Ф66.8 Други психосексуални развојни поремећаји
- Ф66.9 психосексуално развојни поремећај, неспецифичан
Ф68 Други поремећаји личности и поремећаји понашања одраслих
- Ф68.0 Обрада телесних симптома због психичких разлога
- Ф68.1 Намерно изазивање или симулација телесних симптома психичких неспособности
- Ф68.8 Други специфични поремећаји личности и поремећаји понашања одраслих
Ф69 Поремећаји личности и поремећаји понасшња одрасле особе, неспецифичан
(Ф70-Ф79) Ментална ретардација
Ф70 Лака ментална ретардација
Ф71 Умерена ментална ретардација
Ф72 Тежа ментална ретардација
Ф73 Тешка ментална ретардација
Ф78 Остала ментална ретардација
Ф79 Неспецифична ментална ретардација
(Ф80-Ф89) Поремећаји психолошког развоја
Ф80 Специфични поремећаји развоја говора и језика
- Ф80.0 Специфичан поремећај артикулације
- Ф80.1 Поремећај експресивног говора
- Ф80.2 Поремећај рецептивног говора
- Ф80.3 Ландау-Клеффнеров стечени губитак говора с епилепсијом
- Ф80.8 Други поремећаји развоја говора и језика
- Ф80.9 Поремећај развоја говора и језика, неспецифичан
Ф81 Специфични развојни поремећаји школских вештина
- Ф81.0 Специфичан поремећај читања
- Ф81.1 Специфичан поремећај спеловања
- Ф81.2 Специфичан поремећај рацунања
- Ф81.3 мјешовитом поремећај способности за школовање
- Ф81.8 Други поремећаји развоја способности за школовање
Ф82 Специфичан поремећај развоја моторичких функција
Ф83 Мешовити специфични поремећаји развоја
Ф84 Первазивни развојни поремећај
- Ф84.0 Дечји аутизам
- Ф84.1 Атипичан аутизам
- Ф84.2 Ретов синдром
- Ф84.3 Други дисинтегративни поремећај детињства
- Ф84.4 Поремећај хиперактивности повезан са менталном ретардацијом и стереотипним покретима
- Ф84.5 Аспергеров синдром
- Ф84.8 Други первазивни поремећаји развоја
- Ф84.9 Первазивни поремећај развоја, неспецифичан
Ф88 Други психички поремећаји развоја
Ф89 Поремећај психичког развоја, неспецифични
(Ф90-Ф98) Поремећаји понашања и емоционални поремећаји с настанком у детињству и адолесценцији
Ф90 хиперкинетицки поремећај
- Ф90.0 Поремећај активности и пажње
- Поремећај хиперактивности и дефицита пажње (АДХД)
- Ф90.1 Хиперкинетскии поремећај понашања
- Ф90.8 Други хиперкинетички поремећаји
- Ф90.9 хиперкинетички поремећај, неспецифичан
Ф91 Поремећаји понашања
- Ф91.0 Поремећај понашања у контексту породице
- Ф91.1 Поремећај понашања узрокован непотпуном социјализацијом
- Ф91.2 Поремећај социјализираног понашања
- Ф91.3 Поремећаји противљења и пркоса
- Ф91.8 Други поремећаји понашања
- Ф91.9 Поремећај понашања, неспецифичан
Ф92 Мешовити поремећаји понашања и емоција
- Ф92.0 Поремећаји понашања депресивна типа
- Ф92.8 Други мешовити поремећаји понашања и емоција
- Ф92.9 мјешовитом поремећај понашања и емоција, неспецифичан
Ф93 Емоционални поремећаји са почетком у детињству
- Ф93.0 Анксиозни поремећај одвајања у детињству
- Ф93.1 фобичним-анксиозни поремећај у детињству
- Ф93.2 Социјално-анксиозни поремећај у детињству
- Ф93.3 Ривалитет између браће и сестара
- Ф93.8 Други емоционални поремећај у детињству
- Ф93.9 Емоционални поремећај настао у детињству, неспецифичан
Ф94 Поремећаји социјалног функционисања настали у детињству и адолесценцији
- Ф94.0 елективно мутизам
- Ф94.1 Реактивне емоционални поремећај у детињству
- Ф94.2 Поремећај неинхибираности у детињству
- Ф94.8 Други поремећаји социјалног функционисања у детињству
- Ф94.9 Поремећај социјалног функционисања у детињству, неспецифичан
Ф95 Тикови
- Ф95.0 Просечан тик
- Ф95.1 Хронични моторни или говорни тик
- Ф95.2 Комбиновани гласовно-моторни тик
- Ф95.8 Други тик
- Ф95.9 Тик неспецифичан
Ф98 Остали поремећаји емоција и понашања настали у детињству и адолесценцији
- Ф98.0 Неорганска енуреза
- Ф98.1 Неорганска енкопреза
- Ф98.2 Поремећај исхране одојчади и детета
- Ф98.3 Пика у раном и каснијем детињству
- Ф98.4 Поремећај са стереотиним покретима
- Ф98.5 Муцање
- Ф98.6 Експлозивни говор са прекидима - цлуттеринг
- Ф98.8 Други специфични поремећаји емоција и поремећаји понашања са поцетком у детињству
- Ф98.9 поремећаји емоција и поремећаји понашања са почетком у детињству и адолесценцији, неспецифичан
(Ф99) Неодређени ментални поремећај
Ф99 Ментални поремећај не другачије одређен
Нема коментара:
Постави коментар