Psihologija
Развој дететове емоционалне интелигенције
Ваш вртићарац даје сасвим ново значење речи "несталан". У једном тренутку он је краљ света - трчкара около потпуно ведар и насмејан, док је у другом љут као паприка - крајње је фрустриран, плаче и баца играчке на други крај собе.
Многи родитељи, у таквим тренуцима, не знају како би реаговали, но управо су овакви емоционални испади идеалне прилике за поучавање и развој дететове емоционалне интелигенције.
Емоционалну интелигенцију можемо дефинисати као способност препознавања, идентификовања и разумевања својих и туђих осећања. Осим тога, емоционална интелигенција подразумева и способност управљања сопственим емоцијама, адекватно изражавање емоција и самомотивацију. Такође, односи се и на истрајност упркос тешкоћама и фрустрацијама, контролисање импулсивности, регулацију расположења те емпатију, односно саосећање.
Зашто је емоционална интелигенција толико важна у васпитању?
Учење детета да се ухвати у коштац и носи са одређеним емоцијама, на здрав и прихватљив начин, даје му прилику за већу квалитет живота у будућности.
Сигурно окружење породице је прво и најбоље место за учење оваквих животних лекција.
Када помогнете своме детету да разуме и носи се с преплављујућем емоцијама - као што је љутња, туга, фрустрација, збуњеност - тада развијате његову емоционалну интелигенцију.
Дете са већим коефицијентом емоционалне интелигенције боље се носи са својим осећајима те се може само утешити када је повређено. Такво дете боље разуме односе са другима и може стварати чврста пријатељства.
Развијањем емоционалне интелигенције дете постаје срећније, успешније и одговорније. То има за последицу понашања која му омогућавају да се осећа добро унутар породице, у вртићу, школи и разним другим социјалним срединама.
Слушајте са емпатијом развија дететову емоционалну интелигенцију!
Емпатија се односи на знање о томе како се други осећа, на уживљавање у туђе емоције, на њихово разумевање. Стога, обратите пажњу када вам дете говори како се осећа, а затим му "зрцално вратите" оно што је поделило са вама. Чак и када не можете предузети ништа у вези с тим што је ваше дете узрујано - саосећајте. Већ само разумевање помаже да отпусти емоције које га муче и затим настави даље.
На пример, можете рећи:
"Видим да ти је тешко напустити игру и доћи на вечеру."
"Желео би да сам стално с тобом."
"Разочаран си јер напољу пада киша па се не можеш играти у парку."
Овакви поступци подстичу развој емоционалне интелигенције јер осећај да вас неко разуме покреће умирујуће биохемијске процесе. Активира се нервни пут који јача сваки пут када дете доживи утеху. Јачање тог пута омогућава детету да га касније користи како би се само утјешило када му то буде потребно. Такође, дете учи емпатији када га и само доживљава од других. На овај начин помажете свом детету да размишља о своме искуству и доживљајима. Врло малој деци, већ сама спознаја да постоји назив за оно што осећају омогућава успешнији даљи развој емоционалне интелигенције.
Допустите детету да изрази своје емоције!
Мала деца не разликују себе од својих емоција. Прихватањем дететових емоција - прихватате њега. Супротно томе, порицањем или умањивањем онога како се дете осећа - шаљете му поруку да оно није у реду те да су неке емоције срамотне и неприхватљиве.
Неодобравање, на пример, дететовог страха или љутње неће спречити да се оно свеједно тако осећа - само ће га подстаћи да своје емоције убудуће суспреже и потискује. Суспрегнути и потиснути осећаји не нестају, нити бледе као што се то може остварити њиховим слободним изражавањем. Потиснути осећаји су "заробљени" и на све начине траже пут према ван. С обзиром на то да осећања нису под свесном контролом - они тада избијају необликовани. На пример, када вртићарац угризе сестру, када седмогодишњак има ноћне море или када адолесцент развије нервозне тикове.
Уместо тога, научите дете да је цео опсег осећаја пријатан и да су они део сваког човека, но да је важно знати како их изразити. На пример, можете рећи:
"Јако си љут јер ти је сестра покидала играчку, али ју није у реду због тога ударити. Дођи и помоћи ћу ти да јој кажеш како се због тога осећаш. "
"Љута си и вичеш на мене да се макнем. Ево, одмакнут ћу се мало. Видим да те ови осећаји боле и плаше, али те нећу оставити саму када ти је тако тешко. Овде сам с тобом и сигурна си уз мене. Можеш бити љута и тужна колико год желиш. Када будеш спремна загрлит ћу те и можемо разговарати ако будеш хтела. "
Родитељи и васпитачи представљају модел деци. Сваким контактом и интеракцијом омогућавате детету да научи неке емоционалне вештине. Треба имати на уму да деца више уче гледајући што родитељи и васпитачи раде него слушајући што им се говори. Важно је и прихватити властите грешке, ако се из њих може нешто научити. Тако дете добија поруку да нико није отпоран на неуспех, а осим тога, на тај начин учи како се носити с неуспехом и кренути даље.
Ваше прихватање својих и дететових емоција, помаже детету да и само прихвати властите емоције. То му омогућава да лакше настави даље те на тај начин постаје способније регулисати властите осећаје. Осим тога, прихватањем емоција дете учи да оне нису опасне нити срамотне него да су емоције у реду, да их сви доживљавамо и да се њима може управљати, односно да их се може регулисати.
Емоције нису нити позитивне нити негативне, добре или лоше. Оне могу бити угодне или непријатне, али су присутне у животу сваког човека од његовог рођења. Сви их доживљавамо у целом њиховом распону - и квалитетом и интензитетом. Разликујемо се само по томе колико се успешно с њима носимо и колико успешно њима управљамо.
Preživjeti razvod roditelja!
Prema podacima državnog zavoda za statistiku, iz 2013. godine, 28% brakova
završi razvodom!
Ranije se smatralo da djeca razvedenih roditelja pate od depresije, postižu loše rezultate, kasnije imaju problema sa zakonom i slično. Međutim, novija istraživanja naglašavaju ulogu konflikta među roditeljima kao vodećeg faktora koji utječe na to kako će se dijete nositi s njihovim razvodom te kakva će mu biti prilagodba na novonastalu situaciju.
Psihičke reakcije djece na razvod variraju ovisno o tri faktora:
1) kvaliteti odnosa djeteta i roditelja prije rastave
2) intenzitetu i trajanju konflikta među roditeljima
3) sposobnost roditelja da se usmjeri na potrebe svog djeteta za vrijeme razvoda.
1) kvaliteti odnosa djeteta i roditelja prije rastave
2) intenzitetu i trajanju konflikta među roditeljima
3) sposobnost roditelja da se usmjeri na potrebe svog djeteta za vrijeme razvoda.
Starija istraživanja upućivala su na to da dječaci imaju veće socijalne poteškoće te poteškoće s prilagodbom u školi nego djevojčice. Suvremenija istraživanja navode da zapravo i dječaci i djevojčice jednako pate, ali se razlikuju u načinu na koji se nose s tim. Dječaci pokazuju vanjske simptome i patnju izražavaju fizički, jasnim pokazivanjem ljutnje, frustracije i boli. S druge strane, djevojčice češće pate „u sebi“, pokazuju simptome depresije, imaju glavobolje, žale se na bolove u trbuhu te mogu imati poremećen ritam jela i spavanja.
Dječje ponašanje odraz je roditeljskog emocionalnog stanja!
Obično roditelji govore o stresu kojeg doživljavaju, a ne primjećuju da djeca reagiraju upravo na roditeljsku anksioznost te da baš zbog toga mogu biti rastreseni. Roditelji bi se trebali zapitati kako se oni osjećaju u vezi razvoda, što osjećaju prema drugom roditelju, kako se osjećaju kada je riječ o dogovaranju rasporeda kada će dijete biti s kojim roditeljem – prije nego što pretpostave da je dijete ono koje ima poteškoće u prilagodbi. Dijete bi se lakše prilagodilo ili uopće ne bi imalo poteškoće s prilagodbom kada bi se roditelji zrelo i staloženo suočavali s novom situacijom.
Rezultat razorenog doma može imati iste posljedice na dijete kao i smrt roditelja – što može utjecati na emocionalni rast i razvoj djece.
Suočavanje s razvodom!
Razvod može biti vrlo bolan ako su u njega uključena djeca, no mnogo je toga što možete učiniti kako biste svome djetetu olakšali situaciju. Važno je imati na umu da vas dijete u tim trenucima treba više nego ikad. Pružanje sigurnosti i osjećaja stabilnosti može pomoći smanjenju negativnih efekata razvoda na djecu svih dobi.
TIPIČNE REAKCIJE DJECE NA RAZVOD RODITELJA
Obično se djeca, čiji roditelji prolaze kroz težak razvod, upuštaju u ponašanja koja im pomažu da se osjećaju sigurno. Evo nekih tipičnih iskustava djece na razvod i rastavu:
NEGIRANJE
Posebno se javlja kod mlađe djece u obliku izmišljanja priča: Mama, tata i ja idemo u Disneyland / selimo se u „dvostruku“ kuću i tata će živjeti u jednoj polovini… Neka djeca također imaju i fantazije o tome da će se roditelji pomiriti.
Posebno se javlja kod mlađe djece u obliku izmišljanja priča: Mama, tata i ja idemo u Disneyland / selimo se u „dvostruku“ kuću i tata će živjeti u jednoj polovini… Neka djeca također imaju i fantazije o tome da će se roditelji pomiriti.
NAPUŠTANJE
Djeca se često brinu oko toga tko će se sada brinuti o njima. Boje se da će se i oni morati „razvesti“ te da će ih jedan od roditelja (ili čak oba) napustiti. Problem sepogoršava kada jedan roditelj ružno govori djetetu o drugom roditelju, primjerice:„Tata se razvodi od nas“ / „Mama nas ne voli više“ i sl. Djeca koja nemaju „dozvolu“ imati dobar odnos s drugim roditeljem imat će osjećaj podvojene lojalnosti između roditelja. U najgorem slučaju, naći će se u trokutu i roditeljskoj „unakrsnoj vatri“.
Djeca se često brinu oko toga tko će se sada brinuti o njima. Boje se da će se i oni morati „razvesti“ te da će ih jedan od roditelja (ili čak oba) napustiti. Problem sepogoršava kada jedan roditelj ružno govori djetetu o drugom roditelju, primjerice:„Tata se razvodi od nas“ / „Mama nas ne voli više“ i sl. Djeca koja nemaju „dozvolu“ imati dobar odnos s drugim roditeljem imat će osjećaj podvojene lojalnosti između roditelja. U najgorem slučaju, naći će se u trokutu i roditeljskoj „unakrsnoj vatri“.
PREOKUPACIJA INFORMACIJAMA
Djeca žele znati sve detalje onoga što se događa i kako će to utjecati na njih, stoga,informacije koje roditelji pružaju trebaju biti jednake i dobro prihvatljive.
LJUTNJA I NEPRIJATELJSTVO
Neka djeca mogu izražavati ljutnju i neprijateljsko ponašanje prema prijateljima, braći/sestrama ili roditeljima. Školski uspjeh može biti narušen. Dječje neprijateljstvo prema roditeljima često je usmjereno prema roditelju koje dijete doživljava krivim.
DEPRESIJALetargija, pospanost i poremećaji hranjenja, ispadi bijesa, socijalno povlačenje, tjelesne ozljede (koje su češće kod adolescenata), samo su neke od manifestacija depresije kod djece.
NEZRELOST/ „PREZRELOST“
Neka djeca se mogu vratiti na ranije razvojne faze kada su osjećali sigurnost u ljubav oba roditelja. Mogu ponovo početi tepati ili mokriti u krevet. S druge strane, neka djeca mogu postati roditeljski nastrojeni prema vlastitim roditeljima na način na koji oni misle da njihovim roditeljima treba emocionalna i fizička podrška. U skladu s tim, ponekad izjavljuju: „Pa netko mora ovdje biti glavni“, „Ja ti trebam da ti bude bolje“ i sl.
PREOKUPACIJA POMIRENJEM
Što je više sukoba među roditeljima, to djeca dulje vjeruju u njihovo pomirenje. Djeca će često imati ispade bijesa samo kako bi navelo oba roditelja da interveniraju bilo pozitivno ili negativno jer tada djeluju složno.
KRIVNJA
Budući da bračni konflikti mogu biti povezani i s roditeljskim stresom, djeca se često osjećaju odgovornima za razvod svojih roditelja – imaju osjećaj da je nekako njihovo ponašanje povezano sa situacijom. Ovo je posebno slučaj ako se roditelji svađaju upravo za vrijeme preuzimanja djece ili prilikom dogovaranja rasporeda kada će dijete biti s kojim roditeljem. Tada dijete primjećuje da se roditelji svađaju oko njega. Ponekad djeca počnu čak pregovarati ili pokušati „pomiriti“ roditelje tako što im obećaju da će popraviti svoje ponašanje. S druge strane, može doći do odbijanja boravka s jednim od roditelja.
Budući da bračni konflikti mogu biti povezani i s roditeljskim stresom, djeca se često osjećaju odgovornima za razvod svojih roditelja – imaju osjećaj da je nekako njihovo ponašanje povezano sa situacijom. Ovo je posebno slučaj ako se roditelji svađaju upravo za vrijeme preuzimanja djece ili prilikom dogovaranja rasporeda kada će dijete biti s kojim roditeljem. Tada dijete primjećuje da se roditelji svađaju oko njega. Ponekad djeca počnu čak pregovarati ili pokušati „pomiriti“ roditelje tako što im obećaju da će popraviti svoje ponašanje. S druge strane, može doći do odbijanja boravka s jednim od roditelja.
ISPADI BIJESA
Vrlo je često izražavanje svoje ili roditeljske ljutnje. Kako bi „preživjeli“ u neprijateljskom okruženju, djeca često zauzimaju stranu onog roditelja s kojim su trenutno. To može dovesti do odbijanja razgovora s drugim roditeljem preko telefona ili provođenja vremena s njim.Djeca adolescentne dobi, najčešće kopiraju roditeljsko ponašanje kada se svađaju.
Ukratko, djeca preispituju i testiraju roditeljsku odanost prema njima, forsiraju roditelje da surađuju jer djeca ne žele da se roditelji razvedu, pokušavaju pokazati moć u situaciji, iskazati ljutnju zbog razvoda, povremeno odbijaju odlazak kod drugog roditelja. Vrlo često djeca govore svakom od roditelja različite stvari, odnosno – ono što roditelji žele čuti kako bi im udovoljili. To je primjer podijeljene odanosti. Sve su to uobičajene reakcije na stres prilikom razvoda.
Isolina Ricci, PhD, obiteljski terapeut i autor knjige Mom’s House, Dad’s House („Mamina kuća, tatina kuća“), navodi: „kada su djeca slobodna voljeti i izraziti ljubav prema oba roditelja bez osjećaja da će iznevjeriti jednog od njih ili straha da će nekoga izgubiti – tada može nastaviti s normalnim rastom i razvojem „prema rasporedu“.
Kako olakšati efekte razvoda na djecu:
- Ne povjeravajte djeci brige odraslih – kao što su neslaganja ili sukobi s partnerom ili financijske brige. Za takve stvari se obratite prijatelju ili terapeutu.
- Ne govorite ružno o svom (možda sad već bivšem) partneru. Ako ste imali raspravu ili svađu s (bivšim) partnerom, ne izlažite djecu svojim konfliktima niti frustracijama.
- Ne ispitujte djecu o drugom roditelju ili o tome što se događa u kući vašeg bivšeg partnera. U redu je postaviti općenita pitanja o tome kako je dijete provelo vrijeme tamo, ali nije u redu „njuškati“
- Ne uvodite dodatne (velike) promjene u vaš i djetetov život ako to nije nužno. Nastojte zadržati dosadašnju rutinu i veze sa socijalnom zajednicom.
- Brinite se o djetetu jednako kao i do sada. Možete osjećati krivnju zbog toga što se vaše dijete mora nositi s razvodom, ali obasipanja posebnim poklonima ili dozvoljavanje da ostane duže budno neće djetetu pomoći. Djeca će se osjećati sigurnije ako budete dosljedni i pridržavate se dotadašnjeg režima.
- Ohrabrite dijete da nazove drugog roditelja ako mu želi reći neku novost ili jednostavno želi porazgovarati. Neka i drugi roditelj bude informiran o događajima u školi i drugim aktivnostima.
- Ukoliko dijete ima većih poteškoća u nošenju s razvodom roditelja, tada je dobro potražiti stručnu pomoć. Mlađa djeca mogu pokazivati regresivna ponašanja kao što su pretjerano „lijepljenje“ uz roditelja ili noćno mokrenje. Starija djeca mogu osjećati ljutnju, ponašati se agresivno ili povučeno, osjećati se depresivno ili imati probleme u školi.Stručnjak može pomoći na način da će osigurati sigurno mjesto gdje dijete može bez straha izraziti osjećaje.
- Svakako treba potražiti pomoć ukoliko vi i partner ne možete komunicirati bez neprijateljskog ponašanja ili ozračja. Obiteljski savjetovatelj ili medijator može vam pomoći da razvijete bolji prijateljski stil komunikacije, s manje negativnih utjecaja na dijete.
- Budući da su još mnoge godine zajedničkog roditeljstva pred vama, najveći dar koji možete dati djetetu je da naučite kako se slagati s „bivšim“ – to je ujedno i najbolji način da se dijete uspješno nosi s razvodom.
Čak i u obiteljima u kojima je brak roditelja bio nesretan, djeca često ne žele da im se roditelji rastanu jer se zapravo boje za vlastitu sigurnost. Iz dječje perspektive – njihov svijet se raspada na dva dijela.
Stručnjaci sugeriraju da razvod ne mora imati negativne efekte na život djeteta niti da mora biti povezan s nezdravim vezama koje će imati kasnije u životu.
Dakako, razvod roditelja izuzetno je velika i značajna životna promjena s kojim će se djeca nositi sve do odrasle dobi, a roditelji imaju zadatak učiniti sve da bi pomogli djetetu u toj promjeni.
Kako bi djetetu olakšali prilagodbu dobro je voditi računa o (na početku navedenim) faktorima koji utječu na to kako će se dijete nositi s razvodom. Ukoliko vi kao roditelji imate neprijateljsku vezu ili ako jedno od vas ima teškoće s prihvaćanjem prekida – potrebno je poduzeti određene korake kako bi se situacija popravila, ukoliko je potrebno i uz stručnu pomoć, kako bi se vaše dijete bolje nosilo s razvodom. Osim toga – pomoći će i vama.
Moje agresivno dijete
Mnogi su se roditelji susreli s ponašanjem svog (ili tuđeg) djeteta, a koje je uključivalo udaranje, čupanje, grizenje, pljuvanje, vrištanje, grebanje, prostačenje, razbijanje, kidanje, bacanje, suprotstavljanje i slično.
Sve navedeno opisuje neki oblik agresivnog ponašanja, u podlozi čega su vrlo jake neugodne emocije – nezadovoljstvo i ljutnja.
Osnovna karakteristika agresivnog ponašanja svjesno je i namjerno nanošenje štete nekome ili nečemu kako bi se zadovoljila neka potreba. Drugim riječima, dijete se ponaša agresivno jer želi nešto do čega ne može doći, odnosno jer je naišlo na prepreku i to ga frustrira – a frustracija dovodi do agresije jer ona služi kao sredstvo za uklanjanje prepreke.
Agresivno ponašanje može biti fizičko, verbalno, pasivno, direktno, indirektno te namjerno, nenamjerno i potisnuto. Namjerna agresija često je potaknuta vanjskim podražajima, odnosno uznemirujućom situacijom. Nenamjerna se obično javlja zbog unutrašnje napetosti i neugodnih osjećaja, a potisnuta – usmjerena je prema unutra – zbog „progutane“ uvrede, velikog straha od kazne i slično.
Agresija je jedan od prvih načina suočavanja s frustracijom koji mala djeca nauče. Upravo grebanje, udaranje, grizenje i guranje posebno su uobičajeni kod djece koja još nisu razvila verbalne sposobnosti dovoljno da se mogu izraziti na taj način i objasniti što žele te što im smeta.
Između 3. i 5. godine, agresivnost je relativno uobičajen način komunikacije. Međutim, agresija može biti i posljedica odgojnih nedostataka. Prestrog odgoj, često kažnjavanje, posebice udaranje, previsoka očekivanja, emocionalno neprihvaćanje i nesigurna okolina, ljubomora, nedostatak pažnje – faktori su koji pospješuju agresivno ponašanje. Razlog tome je taj što svi ti faktori izazivaju nezadovoljstvo, ljutnju i frustraciju.
Roditelji/učitelji/odgojitelji često, zapravo nesvjesno, nagrađuju djetetovo agresivno ponašanje. Naime, dijete koje se ponaša agresivno dobiva najviše pažnje – ono koje se na igralištu progura da bi se spustilo niz tobogan – često na kraju dobiva tobogan samo za sebe.
Jedan od najtežih problema s kojima se odrasli suočavaju u zaustavljanju agresivnog ponašanja jest taj što kratkoročno dijete zapravo dobije upravo ono što želi. Odrasli učine sve kako se dijete ne bi ponašalo agresivno te mu omoguće ono što si je dijete zacrtalo. Dugoročno gledano, takvo ponašanje dovodi do toga da dijete gubi prijatelje, na lošem je glasu u vrtiću ili školi te se susreće s brojnim drugim negativnim posljedicama koje mogu ponovo izazvati frustraciju te dovesti do – već dobro naučenog – agresivnog ponašanja, čime se zatvara krug.
Često se roditelji pitaju gdje su pogriješili ili gdje su propustili učiniti nešto ispravno… Krive sebe. No, ono što još uvijek mogu učiniti jest naučiti dijete prihvatljivim oblicima izražavanja emocija u određenim situacijama i na određenim mjestima.
Prvi korak pomaganju djetetu da prevlada i usmjeri svoju ljutnju na prihvatljiv način jest uočavanje obrazaca ili situacija koje su okidači za agresivno ponašanje. Drugim riječima, važno je primijetiti kada i gdje se takvo ponašanje najčešće javlja. Primjerice, javlja li se agresija samo kod kuće ili samo na javnim mjestima? Je li uobičajena poslijepodne? Je li češća kada je prisutan veći ili manji broj ljudi? Javlja li se samo u društvu određenih ljudi?
Većina djece prolazi kroz vrlo predvidive oblike ponašanja prije nego što izgube kontrolu.
Važno im je osigurati jasnu strukturu i dnevnu rutinu jer predvidivost pomaže djeci da ostanu mirna – osjećaju sigurnost jer znaju što očekivati od osobe ili situacije.
Vjerojatno je većina roditelja došla u iskušenje ili čak podlegla iskušenju da udare dijete zbog takvog njegovog ponašanja, no upravo to dovodi do puno veće štete, nego do pozitivnih posjedica. Mnogi vjeruju da je batina izašla iz raja i da je to način na koji će dijete naučiti što se smije, a što ne. Međutim, udaranje je reakcija kojom dajete djetetu primjer kako se ponašati kad ste ljuti. Sjetite se da djeca puno lakše i brže uče imitacijom tuđih postupaka, dakle, ono na taj način uči da je udaranje prihvatljivo kad god se osjećaju ljutito i da je to način rješavanja problema.
Mlađoj djeci, koja još nemaju dovoljno razvijene govorne sposobnosti, uz vježbanje verbalnog iskazivanja emocija, treba pružiti praktične načine za izražavanje ljutnje koji su prihvatljivi. Važno je da znaju kako osjećaji nisu dobri ili loši te da osjete kako ih unatoč njihovim osjećajima prihvaćate. Ono što im treba objasniti jest kada, gdje i na koji način mogu izraziti svoje osjećaje. Primjerice, za neposredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti lopta za šutanje, jastuk za udaranje, papir za kidanje ili šaranje, prostor za trčanje.
Za posredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti ekspresivne tehnike kao što su crtanje, igranje lutkama, modeliranje i slično pomoću kojih bi mogli prikazati i izraziti svoju ljutnju.
Za posredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti ekspresivne tehnike kao što su crtanje, igranje lutkama, modeliranje i slično pomoću kojih bi mogli prikazati i izraziti svoju ljutnju.
Kada je riječ o primjerenom mjestu za izražavanje ljutnje – djeca trebaju znati granice i pravila ponašanje u određenim situacijama. Stoga je korisno odrediti mjesto na kojem djeca mogu izraziti emocije kako žele, primjerice: „ljutilište“ ili „vikalište“, gdje djeca mogu otići i „ispuhati se“
Iako je s mlađom djecom teže, svakako treba poticati razgovor te kroz njega pokazati prihvaćanje djeteta sa svim njegovim emocijama. Na taj način oni grade samopoštovanje, pozitivnu sliku o sebi te se osjećaju jednako vrijednima.
Važno je uvijek reagirati, odnosno jasno pokazati da agresivno ponašanje nije prihvatjivo. Zato je dobro uvijek biti u blizini kako bi se pravovremeno reagiralo.
Roditelji trebaju biti primjer svojim ponašanjem – drugim riječima – trebaju sami zadržati kontrolu nad sobom i situacijom.
Također, oba roditelja trebaju biti usuglašena u djelovanju, odnosno, važno je da su dosljedni. Trebaju koristiti iste posljedice za iste postupke. Nikako nije poželjno da se za nepoželjne djetetove postupke nekad primijeni posljedica, a nekad ne ili da posljedica svaki put bude drugačija.
U sučaju da je agresivno ponašanje način privlačenja pažnje, onda ga ipak treba ignorirati (osim, naravno, ako je to ponašanje opasno za dijete ili okolinu).
Djecu valja učiti prosocijalnom ponašanju i poticati empatiju. To se može postići pričanjem priča u kojima se nalaze likovi s kojima se djeca mogu poistovjetiti, davanjem primjera, igranjem uloga i sl.
U svakom slučaju, poželjna ponašanja valja pohvaliti, potkrijepiti i nagraditi.
Za stariju djecu i adolescente pomaže učenje novih načina dolaska do željenog cilja. Upravo je nepoznavanje adekvatnih načina nošenja s neugodnim emocijama vrlo često razlog zbog kojeg se ponašaju neprihvatljivo. Trening asertivnosti nije lak, ali rezultira izuzetno poželjnom vještinom koja omogućava pojedincu da prevlada agresiju, da se izrazi, nikoga ne povrijedi te da uza sve to dobije ono što je htio.
Biti samo roditelj je lako, no biti dobar roditelj zahtijeva puno rada i napora. Stoga, oboružajte se strpljenjem, razumijevanjem i smirenošću jer je to najbolji put prema uspjehu!
Комуникација путем знакова
У животу човека 21. века, велики део комуникације одвија се путем знакова. Како? Ево неколико примера: слова написана у разним врстама (виртуелних) порука, саобраћајни знакови који возачу дају упутства о смеру, брзини и стању на путу, иконе на рачунару путем којих човек комуницира са машином ...
Шта су знакови?
Према ЦС Пиерце, филозофу из 19. века, знакови су надражаји који преносе значење. Деле се на иконе, индикаторе и симболе. Иконе представљају најједноставнију врсту знака и односе се на слику онога што представљају. На пример, сличица штампача на рачунару која представља функцију штампања, карактер цигарете прекрштене дијагоналном цртом за забрану пушења и слично. Индикатори се односе на осетне квалитета које указују на неко значење. На пример, израз намргоденог лица индикатор је нечије љутње, звук рерне индикатор је да су колачићи печени, црвено светло на семафору индицира возачу да се заустави. Трећа врста знакова, симболи, односе се на произвољне знакове који добијају значење асоцијацијама с другим симболима или повезаношћу са неким спољним карактеристикама. Речи су најважнија врста симбола. Остали су симболи, на пример, математички симболи, заставе и грбови, ознаке компанија, крст у хришћанству, свастика у нацизму и слично. Дакле, симболи на апстрактан начин указују на оно што представљају.
Знаци и ергономски психологија
Значај знакова, уз услов да су уочљиви и добро обликовани, произлази из две чињеница: преносе информацију значајно брже и ефикасније од вербалних порука и омогућавају универзалну комуникацију, без језичке баријере. Па тако, на пример, ако пушач види ознаку цигарете Прецртани дијагоналном цртом, брже ће схватити да у том простору не сме запалити цигарету, него ако је постављен натпис на којем пише "забрањено пушење". Туристи из Холандије могу без проблема унајмити аутомобил и возити га по Италији, јер знају распознавати саобраћајне знакове, а исто тако, у Хрватској се могу користити рачунара произведена у Јапану, јер су ознаке оперативних система у целом свету исте.
Но, исто толико колико знакови могу бити корисни, свака особа зна колико иритантно може бити кад је нешто нејасно или лоше означено. Такође, лоше ознаке могу бити и опасне.
Занимљива прича, која описује важност добро обликованих карактера, догодила се у Њујорку седамдесетих година прошлог века.
М.Т.А. (Метрополитан Транспортатион Аутхорити), тело одговорно за невиоршки превоз подземном железницом, објавило је 1972. године нову мапу подземне железнице коју је обликовао гласовити дизајнер Массимо Вигнелли. Убрзо након објаве карте, М.Т.А. је био засут хрпом притужби. Утврђено је да су људи били збуњени Вигнеллиевим приказом Њујорка у коме је море око града било беж боје уместо плаве, Централ Парк приказан је као квадрат, уместо правоугаоника, три пута мањих димензија него што би требало бити приказано и исто тако неприкладне, сивкасте боје , уместо зелене. Чинило се како су и многе ћелије приказане на другачијим местима него што заиста јесу. Највише проблема у овој су причи имали туристи. Након што би из метроа изашли на површину, често би угледали призор сасвим супротан од онога што им је обећавала мапа. Показало се да је Вигнелли заправо обликовао дијаграм, који би се требао користити са још три додатне карте, које би објасниле путнику како доћи на жељену локацију. Због наведених компликација, М.Т.А. је увео прикладнију карту Њујорка.
Како треба да изгледа знак?
Како би се избегле сличне непријатности које су последица лошег обликовања карактера и да би знакови служили ономе што им је сврха, олакшавању живота људи, разне су институције покушале увести стандарде за обликовање карактера. Међународни комитет за сламање језичке баријере (Интернатионал Цоммиттее фор Бракинг а Лангуаге Барриер), донео је десет критеријума за евалуацију карактера, постављених у облику следећих питања:
Је ли знак лако повезати са његовом поруком? Сваки би карактер требао бити сам по себи разумљив и једнозначан, без могућности грешке при интерпретацији. На пример, карактер правоугаоника из којег излази стрелица, дакле, знак за излаз из затвореног простора једнозначан је, мала је вероватноћа да ће га неко интерпретирати другачије. Знак за лифт, приказ мушкарца и жене који стоје у квадрату, може се протумачити и као пут до ВЦ-а у случају да на знаку, покрај квадрата, нема детаља попут двосмерне стрелице (горе-доле).
Је ли карактер усаглашен са различитим културама и локалним захтевима? Један од примера културне неусаглашености јест знак Црвеног крста, који има хришћанску конотацију, због чега је најпре додат полумјесец (карактер Ислама), а након тога и Давидова звезда (знак јеврејске вере). Оба знака додана су у црвеној боји, тако да нема јединственог знака за ову светску организацију.
Је ли карактер усаглашен с духом времена? Дизајн логотипа предузећа мења се са напретком технологије. На пример, логотип Цоца-Цоле од 1880е се до данас значајно променио неколико пута.
Је ли знак свима допадљив и лако прихватљив, без изазивања контроверзних реакција? На пример, иако је свастика у основи знак који се односи на живот и срећу, аи графички је погодан за коришћење, није ју прикладно користити у дизајну због конотација које добија након нацистичког режима у Европи. Знакове који би могли изазвати такве или сличне реакције треба избегавати.
Је ли карактер усаглашен са већ постојећим стандардима, посебно међународно усвојеним? На пример, облици који се користе код саобраћајних знакова (круг-обавеза, троугао-опасност, правоугаоник-обавијест), требали би се на исти начин користити иу друге сврхе.
Користи ли се карактер систематски, од ситуације до ситуације? На пример, на неким саобраћајним знаковима забрана је приказана само црвеним кругом, а на некима је знак још и прецртан. То се поготово односи на разлике између Европе и Сједињених Америчких Држава, где су знакови за забрану увек прецртани.
Је ли карактер једноставан тако да се може лако репродуковати и применити у различитим условима? На пример, лого Старбуцк'с-а је компликован, док је лого Мекдоналдсу а врло једноставан.
Је ли знак могуће лако распознати и разликовати од других постојећих знакова? На пример, модне куће Гуцци и Цханел имају сличне знакове.
Може ли се карактер једнозначно опажати с различитих удаљености, из различитих углова гледања и уз различито осветљење?
Хоће ли изабрани карактер одолијевати вандализацији и контаминацији?
Осим наведених препорука, треба узети у обзир удаљеност на коју се постављају знакови, димензије знака као и локацију која ће бити у складу са очекивањима особе. На пример, смер у којем показује стрелица на прометном знаку мора одговарати смеру у стварности, а димензије знака морају бити такве да се карактер лако може опазити из удаљености која је довољна за реакцију.
Посебно је битно обратити пажњу ако се ради о знаковима попут оних у промету или погонима, где је кључно да корисници реагују тачно и брзо. Исто тако, при обликовању карактера битно је припазити и на одабир боје, и то по следећим упутствима:
Црвена - означава опасност (препреке на путу, стоп-светла, аларми, опасни делови машина ...)
Жута - повећани опрез (радници на цести, путева са предношћу пролаза, трепћућа светла која служе за наглашавање саобраћајног знака или додатно усмеравање саобраћаја ...)
Зелена - означава сигурност, допуштење (зелено светло на семафору, нормалан рад машина ...)
Наранџаста - означава упозорење (обилазак, рефлектујућа одећа ...)
Плава - давање упутстава (обавезан смер, ознаке за болницу, паркиралиште ...)
У данашње доба глобалног повезивања, придржавање наведених правила за обликовање карактера посебно је важно, као и интернационална стандардизација карактера. Због тога је ово питање важно, не само ергономију, него и осталим струкама, као што су произвођачи и дизајнери.
/ ергономскa психологија / Одлагање на радном месту
Свет рада пролази кроз узбудљиве промене.
Уз напредак технологије, послови 21. века окрећу се од мануелних и производних према интелектуалним. Свест о важности "исправног" начина мотивисања запослених, подстичући унутрашњу мотивацију и интерес за задатке, допрла је до већине данашњих организација. Запосленом је дато више самосталности и слободе одлучивања него икад пре. Међутим, ти дарови долазе са већом одговорности. У таквом свету рада, дисциплина и саморегулација постају све важније за успешно обављање посла.
Један од честих проблема везаних уз недостатак самодисциплине јест одгађање обавеза, односно прокрастинација. Готово сви аутори у подручју слажу се како се одгађање односи на добровољно одгађање започињања или завршавања неке активности, упркос очекивању негативних последица (Стеел, 2007), а често га прате осећај кривице и друге негативне емоције.
Одгађање извршавања обавеза релативно је честа појава, будући да се, због ограниченог времена, свако понекад нашао у ситуацији да је одложио неку активност. Међутим, различита су истраживања показала како овај проблем хронично захвата око 15-20% одраслих (Стеел, 2007). С обзиром на овај високи проценат, није необично што се овај проблем преноси и на радно место појединца: на годишњем нивоу одгађање послодавце кошта чак око 10.000 долара по запосленом (Нгуиен, Стеел и Феррари, 2013).
С друге стране, одгађање није само проблем организације. Показало се како је одгађање повезано са низом непожељних исхода на нивоу појединца те како се може прелити у многе домене живота. На пример, студенти који одлажу извршавање обавеза чешће добијају нижу завршну оцену и имају нижи просек од студената који не одлажу (ван Еерде, 2003). Одлагање је повезано ис квалитетом живота: они који одлажу одласке лекару чешће доживљавају више нивоа стреса и лошијег су здравља (Сироис, 2007).
Напосљетку, одгађање је повезано ис финансијским и каријерним успехом. У истраживању на узорку већем од 22 тисуће учесника добијено је како особе које одлажу имају ниже приходе, просечно краћи временски период запослења те уопштено мању вероватноћу да буду у радном односу на пуно радно време (Нгуиен, Стеел и Феррари, 2013).
Међутим, не одлажу се све активности у једнакој мери. За које активности постоји већа вероватноћа одгађања?
Врсте задатака и послови повезани са одлагањем
Свако ко се барем једном нашао у вишемјесечном пројекту, вероватно се уверио да распоред временских рокова знатно утиче на одгађање. Када је временски рок врло далек, активност и њен утицај чине се удаљени и имају мање утицаја на тренутне одлуке (Стеел, 2007). Шта је рок временски ближи, задатак ће више бити у фокусу па је самим тим одгађање ређе. То је уједно разлог због којег се људи понекад изгубе у краткорочним и неважним активностима, уместо да се баве дугорочним и стратешки важним циљевима.
Осим удаљених рокова, вероватноћа одгађања повећавају и одбојни задаци. С обзиром на то да људи природно теже избегавању непријатности, фрустрирајући, досадни и несврховито задаци биће први у реду за одгађање. Насупрот томе, интересантни задаци за које постоје унутрашња мотивација и искрен интерес ређе ће се одлагати (Клингсиецк, 2013).
Постоје ли врсте послова које због својих карактеристика подстичу на одгађање? Чини се да је тако. Особе ће чешће одлагати послове са нижим степеном самосталности и могућности избора, односно на пословима где им други кроје распоред (Лонерган и Махер, 2000).
С друге стране, на пословима које карактеришу већа самосталност, могућност достигнућа, признање, добри односи, подршка и задовољавајући радни услови, запослени ће ређе одлагати извршавање задатака (Нгуиен, Стеел и Феррари, 2013). Слично је пронађено и за такозвана истраживачка, односно мислилачко занимања, попут научника, професора, лекара или инжењера - запослени у тим занимањима такође ће ређе одлагати извршавање обавеза.
Упркос свему реченоме, вероватно свако познаје особу која устраје у извршавању задатака чак и када су задаци врло досадни и фрустрирајући. С друге стране, постоје људи који одлажу већину задатака. Истраживања потврђују да одгађање не зависи само од врсте задатака, већ да особине личности и слика коју људи имају о себи такође играју важну улогу у томе. Према томе, оправдано је запитати се: какви су људи који чешће одлажу?
Личне карактеристике повезане са одлагањем
Што се тиче узраста и пола, истраживања су показала како чешће одлажу мушкарци него жене (Нгуиен, Стеел и Феррари, 2013) те како се с порастом узраста одгађање ипак смањује јер људи усвајају стратегије за ношење с одлагањем (Стеел, 2007). Интелигенција се није показала повезаном са одлагањем, што значи да подједнако одлажу и појединци већих и мањих когнитивних способности.
У покушају да обједини резултате многих истраживања, научник Стеел (2007) анализирао је повезаност особина личности са одлагањем. Његова анализа показала је како је савесност најважнија особина везана уз одлагачко понашање. Несавесне су особе неорганизоване, лоше управљају временом те имају недовољно развијену самодисциплину. Такве ће особе чешће бирати краткорочну корист, уместо дугорочне добробити те, коначно, чешће одлагати извршавање задатака.
Такође, иако можда не планирају одлагати, лако их је омести па своје намере не успевају провести у дело. Насупрот њима, особе које су врло савесне и организоване те имају истакнут мотив за постигнућем ређе ће одлагати јер чешће користе стратегије организовања и планирања те постављају изазовне циљеве.
Осим што су мање савесне, особе које одлажу чешће доживљавају негативне емоције, попут бриге, тескобе и непријатности, што су особине људи које спадају у ширу димензију емоционалне нестабилности. Депресивни, анксиозни и песимистични људи чешће одлажу извршавање активности, а перфекционизам и ирационална веровања такође у мањем обиму могу бити повезана с одлагањем. На крају, импулсивни појединци, као и они склони доживљавању досаде, исто ће чешће одлагати јер им брзоплето доношење одлука и краћи распон пажње одвраћају фокус с дугорочно исплативих циљева и одговорности.
Осим са особинама личности, различита истраживања показала су како је одгађање повезано и са сликом коју појединац има о себи. Појединци који не верују у сопствени успех и имају ниско самопоштовање такође ће избегавати бавити се активностима. Напосљетку, особе које одлажу чешће ће се упустити у такозвана самохендикепирајућа понашања, односно користити излике и стварати си препреке које спречавају добру изведбу како би очувале самопоштовање. Помагање колеги, иако запослени сам има довршити важнији и хитнији задатак, добар је пример понашања којим се одлаже обављање битног задатка, уз наизглед добру излику да није лепо колегу "оставити на цедилу".
Могу ли се ефекти одлагања ублажити?
На крају, на основу горе наведених психологијских спознаја, могуће је извући неколико практичних закључака за појединца, али и организацију која чини контекст у коме се одгађање одвија.
Приликом рада пожељно је поставити циљеве те им одредити рокове и међукораку. На тај начин рокови ће бити временски ближи и деловати мотивирајуће, а малим успесима појединац ће добити прилику да изгради веру у успех и самопоштовање. Постизање малих успеха може се и наградити на симболичној нивоу (на пример, одлазак у биоскоп или позориште, шетња парком или дружење са пријатељима), како би примарни извор мотивације ипак остао онај унутрашњи.
Уколико постоји могућност избора, добро је бирати изазовне, али достижне задатке, како би се смањила досада и повећало задовољство након добро одрађеног посла. Међутим, понекад је потребно обавити и досадне или непријатне задатке. Досадне задатке могуће је учинити занимљивијим (пример, слушањем музике или "утркивањем" с колегом у томе ко ће брже и тачније обавити административни део посла) те је добро сагледати ширу слику, односно дугорочну добробит и запитати се због чега је задатак потребно обавити и што ће то позитивно донети.
Једна од једноставних, а врло ефикасних стратегија може бити смањење дистрактора из околине, уз истовремену усмереност на циљ. Важно је препознати знакове у околини који потичу одгађање (на пример, стални прилив е-маилова, непрестана звоњава телефона, колеге) те пронаћи начин да се њихов утицај изолује (пример, одвојити сат времена на почетку и крају радног времена за е-маилове, утишати мобилни на два сата или променити место рада док се не направи важан задатак). Такође, добро је у видно поље убацити поруке или подсетнике на обављање важних задатака и бавити се заиста важним задацима.
Код појединаца који имају ниже самопоштовање и не верују у сопствени успех понекад се јављају саботирајуци мисли (на пример, "Ја то не могу" или "Нисам довољно стручан / добар у томе"). У том случају помаже када се ове мисли замене живописнији (пример, "Направићу најбоље што тренутно могу"). Међутим, уколико се оне наставе и константно смањују ефекат, добро је потражити стручну помоћ и видети на који начин је могуће направити трајнију промену.
Добра организација и праћење напретка у важним задацима увелико олакшавају боље обављање посла. Израда недељних распореда, слање извештаја и е-маилова надређеном те разговори с колегама могу помоћи у "одржавању темпа" и ублажавању одгађања.
Организације као контекст у којем се рад одвија такође могу припомоћи у томе да запослени обављају посао на време и ефикасно. С обзиром на важност самосталности и могућности избора у обављању посла, надређени и они који се баве обликовањем радног места могу запосленима понудити више аутономије, посебно за досадне и мање привлачне задатке. Један је од начина одредити "дестинацију", а запосленима допустити избор "превозног средства до одредишта". С друге стране, пожељно је размотрити на који се начин сваки посао може обогатити, приписујући му значење и сврху, одајући признање за добар рад те негујући односе и добре радне услове.
Компатибилност
Како би човек успешно руковао предметима и уређајима из своје околине, нужно је да ти предмети и уређаји буду обликовани у складу са очекивањима особе која их користи. Такву усклађеност различитих карактеристика надражаја које човек добија користећи неки предмет или уређај и његових реакција на тај надражај назива се компатибилношћу.
Појам компатибилности постаје нарочито важан у спречавању ограничења људског деловања при раду са данашњим комплексним механичким и информатичким системима. Дакле, без обзира на ниво комплексности неког машине, управљачки систем мора бити прилагођен човеку како би се постигла задовољавајући ниво интеракције. Због тога је главни задатак дизајнера и истраживача из области ергономије открити које карактеристике система корисници сматрају компатибилнима, односно утврдити популационе стереотипе.
Популацијски стереотипи очекивања су већине људи у популацији о односу између смера неког покрета и учинка који се тим покретом остварује, а реакција особе, која је у складу са популацијским стереотипом, назива се стереотипном реакцијом.
На пример, када особа вози аутомобил и жели скренути удесно, окренут ће волан у десну страну. За скретање улево, окренут ће волан у леву страну. Тешко је замислити возача који би покушао користити волан на другачији начин, што је добар пример стереотипне реакције, односно реакције људи у складу са популацијским стереотипом. Исто тако, волан је кружног облика, а не правоугаоног или троугластог, што корисника јасно асоцира на ротацију која се њиме обавља.
Но, ситуација није увек тако једнозначна. Осим бенигних непријатности које се могу догодити кад уређај није компатибилан са очекивањима људи, постоје и ситуације са врло озбиљним последицама. Авионска несрећа описана у претходном чланку (Безбедност летења-где је кренуло криво) пример је врло озбиљног исхода ситуације у којој систем није био обликован у складу са популацијским стереотипима.
Улога и важност компатибилности при дизајну
Што је већа доб корисника те вероватноћа појаве стреса, опасности и преоптерећења корисника, то је већа важност компатибилности. Исти је случај ако корисник треба обавити повећани броја покрета, дакле што више покрета треба обавити, то је важније да је систем компатибилан.
На пример, особа кува кафу у тренутку кад зазвони телефон, на који се отрчи хитно јавити и за време разговора уочи да вода за кафу ври. Одлучује брзо смањити ниво пламена на плинском шпорету и окреће регулатор, али у кривом смеру па пламен постаје јачи и вода се разлива по пећи. Сличан је и пример несреће с хидрауличном пресом, описан у уводном чланку (ергономски психологија - како обликовати за човека), само са озбиљнијим последицама од проливања воде по шпорету.
У оваквим случајевима се вероватно поставља питање људске грешке, но више би се пажње требало посветити факторима у дизајну система на које се може утицати како би се вероватноћа те грешке минимализирала, односно како би људи могли аутоматски реаговати тачно.
Компатибилност укључује процес обраде информација. Што је већи степен компатибилности, потребно је мање времена за обраду информација, а све то на крају резултира бржим временом реакције, смањеним бројем грешака, смањењем менталног капацитета потребног за извођење неке операције, краћим временом оспособљавања, а нека су истраживања показала, и већим задовољством корисника. Укратко, што мање човек мора размишљати о томе како правилно употребљавати неку ствар коју користи, биће ефикаснији, бржи и срећнији док ју користи.
Људи могу да науче да раде са системима који нису усклађени са њиховим очекивањима, но то се не препоручује због неколико разлога. Главни је тај што у одређеним ситуацијама, нпр. Када су у питању стрес, повећано оптерећење и опасност, људи реагују у складу са оним што сматрају природним, а ако та реакција није тачна, може доћи до грешке или чак несреће.
Врсте компатибилних односа
Резултати истраживања људског обрађивања информација показали су да постоје различите врсте компатибилних односа. Најчешћа подела укључује четири врсте: концептуалну, динамичку, просторну и компатибилност по модалитетима.
Концептуална компатибилност односи се на степен у којем симболи и кодови одговарају асоцијацијама које људи о њима имају, односно истраживања овог подручја одговарају на питање колико су кодови и симболи смислени људима који морају радити с њима. На пример, при обликовању система треба узети у обзир одабир боја знакова и сигнала. Алармно светло које се пали у случају пожара или несреће у погону, никако није препоручљиво одабрати у зеленој или плавој боји, него у црвеној, коју већина људи повезује са забраном, опасношћу и слично.
Просторна компатибилност односи се на физички размештај контролних уређаја ис њима повезаних индикатора. Истраживања овог подручја покушавају открити оптимални просторни размештај индикатора и регулатора, како би резултат рада био ефикасан и без грешака. На пример, код појединих клима уређаја у аутомобилима, за активирање треба притиснути тастер крај које се онда упали лампица која даје обавештење да уређај ради.
У случају да треба подесити температуру, то се може учинити притискањем тастера + и -, изнад којих је мали екран који показује изабрану температуру. За грејаче на левој страни аутомобила, екран и регулатори су са леве стране командне табле, а за десну страну са десне стране командне табле. Описан пример илуструје просторну компатибилност. Комбинација у којој би лампица за активацију клима уређаја била, на пример, испод радио уређаја, или се дугмад за активацију грејача на десној страни аутомобила, налазили на левој страни командне табле, била би некомпатибилна и велика је вероватноћа, врло збуњујућа за возача.
Компатибилност по модалитету односи се на чињеницу да су код неких задатака односи надражаја и одговора компатибилнији за одређене комбинације модалитета. На пример, истраживања су показала да је највећа компатибилност по модалитету постигнута када се вербални задатак презентира аудитивно, при чему је одговор вокални, док је за задатке који се изводе у простору најбоља комбинација визуелне презентације и мануелног одговора. На пример, ако се упали лампица изнад неког регулатора (визуелна презентација), најбољи учинак очекује се ако на тај надражај корисник мора реаговати маневром на регулатору (ручни одговор).
Компатибилност по динамици односи се на везу између смера одређеног управљачког покрета и његовог учинка на систем и контролни уређај. Дакле, већ наведени пример у тексту, ако возач окреће волан аутомобила удесно, односно у смеру казаљке на сату, очекује да ће и аутомобил скренути у истом смеру, десно.
Теоријска објашњења
За објашњење активирања и функционисања популацијских стереотипа најчешће се користе менталне репрезентације које људи стварају о уређајима којима управљају, а које произлазе из познавања сличних или истих уређаја. До проблема може доћи када одређени делови машине или машина у целости не побуђује ниједну шему или побуђује више њих. Због тога је у дизајну система битно користити оне односе који су доминантни и јасно утврђени. Неки од њих су: окретање регулатора у десно узроковаће окретање контролисане јединице у истом смеру и пораст функције, док ће окретање регулатора улево деловати обрнуто.
На пример, ако на старом радијском апарату окрећемо дугме за регулацију јачине звука у смеру казаљке на сату, очекујемо да ће се тон појачати, а за супротну ротацију, да ће се тон смањити. Исто тако, већина ће људи очекивати да ће активирање неког регулатора покренути реакцију на индикатору најближем покренутом регулатору. На пример, ако притиснемо тастер за паљење на рачунару, очекујемо да ће се упалити лампица најближа тастера коју смо стиснули.
Јесу ли популациони стереотипи научени или урођени?
На ово питање могу одговорити истраживања популацијских стереотипа у различитим културама. Што се компатибилности и културе тиче, неки су ефекти компатибилности културално универзални због истих карактеристика физичке околине у којој људи живе, као и због анатомских фактора. Остале реакције, популациони стереотипи, специфичне су за одређену групу људи, зависно о њиховим искуствима у раду са различитим системима управљачких односа.
Ефекти су просторне компатибилности универзални. Системи који садрже просторну подударност између надражаја и реакције ефикаснији су за управљање од система који нису такви. Ова је чињеница потврђена у разним истраживањима широм света: Америци, Канади, Аустралији, европским земљама и азијским земљама. Исто тако и за различите старосне групе, па чак и за животиње, укључујући мајмуне, пацове и голубове.
Објашњење за ову универзалну просторну компатибилност може се наћи у чињеници да све наведене групе људи, као и животињске врсте живе у околини, који има исте карактеристике просторне без обзира на место на којем живе. Ефекти компатибилности обично се приписују просторном кодирању које би требало да функционишу исто за све врсте које се морају кретати у простору.
Исто као што постоје универзални стереотипи који су горе описани, постоје и ефекти који су специфични одређеној групи људи, а последица су навика стечених учењем. Културне разлике међу стереотипима највише долазе до изражаја када су стереотипи у конфликту, што је показало истраживање разлика између Американаца и Кинеза.
Слични су резултати добијени у истраживањима у којима су учествовали испитаници различитих професија. Једно од таквих истраживања показало је како постоји разлика у популацијским стереотипима између студената психологије и студената техничког усмерења. Ове се разлике између две групе учесника могу објаснити разликама у знању о механичким односима. Неке разлике између популација могу се уочити и без истраживања популацијских стереотипа, као што је на пример случај код прекидача за струју. У Америци се прекидач спушта доле за гашење, док је у Великој Британији обрнуто, што је последица стандардизације културалних норми.
Но, без обзира на порекло популацијских стереотипа, важност њихова уграђивања у уређаје и предмете које људи свакодневно користе, остаје неупитна.
Eргономскa психологија / ергономскa психологија - како обликовати за човека?
У разним свакодневним, а понекад и не тако уобичајеним ситуацијама, људи користе различите врсте направа, уређаја и апарата. Од најједноставнијих, попут прекидача за струју, до комплексних система за управљање и контролу процеса, попут оних у авионима, електранама, фабрикама и слично. Понекад није кључно да човек одмах зна да реагује на исправан начин када дође у додир са поједином направом.
На пример, при отварању тегле мармеладе, најгора ствар која се може догодити, ако особа одмах не схвати у којем смеру окренути поклопац за отварање, јест могућност да нешто дуже остане гладна / гладан. Но, ако у нуклеарној електрани треба покренути уређаје за аларм, а особа која управља системом није сигурна који дугме треба притиснути или у којем смеру окренути регулатор, онда последице могу бити фаталне и дугорочне.
Шта је ергономскa психологија?
Како би се избегле грешке у коришћењу апарата и уређаја, какве илуструју наведени примери, потребно је оптимално обликовати ствари које човек користи. То је један од проблема којима се бави ергономски психологија. За разлику од психологије рада, која професионалном оријентацијом, селекцијом и образовањем на неки начин прилагођава човека за рад, односно тражи идеалну особу за одређено подручје рада, ергономски психологија прилагођава рад човеку обликујући машине, методе и организацију рада те услове у којима се рад одвија.
Уз спознаје из подручја антропологије, медицине рада, физиологије, социјалних наука и сродних дисциплина, ергономски психологија својим доприносом обликује подручје ергономије. Према службеној дефиницији Међународне ергономске асоцијације, ергономија (ергономски психологија) је научна дисциплина која се бави истраживањем интеракција између човека и елемената система, а њен је циљ примена теорија, принципа и метода за обликовање како би се оптимизовала, с једне стране изведба човека, ас друге стране рад система.
У средишту је интереса ергономскe психологије при обликовању радне околине човек. Другим речима, сврха ергономски психологије јест прилагодити рад психолошким и психофизиолошким особитостима човека. Ергономски психологија требала би помоћи у дизајнирању система, с обзиром на ограничења човека у примању и обради информација, одлучивању, памћењу те деловању, односно предузимању акција.
Резултати овакве прилагођавања рада човеку требали би се очитовати у елиминацији или смањењу непожељних фактора у процесу рада, који настају искључиво због лоше обликоване радне околине, као што су непотребни умор, слаба продуктивност, несреће, повреде и грешке, потешкоће у коришћењу алата и управљању системом , апатија, незадовољство послом и слаб радни морал.
Један од примера лоше обликоване радне околине, који се често наводи у литератури из ергономски психологије, јест несрећа која се догодила при управљању хидрауличном пресом у једном погону. Код хидрауличне пресе, за подизање чекића потребно је повући ручицу према доле. Радник који је радио на преси морао је реаговати брзо и повукао је ручицу према горе како би подигао чекић на преси. Но у овом је случају та акција довела до спуштања чекића при чему је преса смрскана. Несрећа је окарактерисана као последица људске грешке, но јасно је како би се обликовањем пресе на начин да се управљачка ручица помера у истом смеру као чекић који је покреће, грешка радника избегла. Други пример несреће због лоше обликованог система јест катастрофа у нуклеарној електрани у Чернобиљу.
У једном од последњих извештаја о несрећи у електрани наводи се како је узрок несреће комбинација несигурног обликовања нуклеарног реактора и нестручног управљања погоном. Радници задужени за спровођење експеримента, који је завршио нуклеарном катастрофом, нису били упознати са грешкама у обликовању система иу тренутку несреће деловали су по сопственом, у овој ситуацији, кривом нахођењу. Да је систем био исправно обликован, у складу са знањима и ограничењима радника, могуће је да до несреће не би дошло.
Како би се постигло побољшање система и радне околине, потребно је истражити и идентификовати факторе који делују ометајуће на интеракцију између човека и машине. Након откривања, интерпретације и, напослетку, интеграције откривених информација о функционисању човека и технологије те њихове уградње у систем, очекује се побољшана ниво интеракције између човека и машине, а самим тиме и повећана продуктивност, задовољство радом те смањена вероватноћа грешке при коришћењу система.
Примена ергономски психологије
Побољшање система коришћењем ергономијских информација може се постићи на неколико начина: обликовањем система који су у складу са задатком који корисник треба извести, променом радне околине, тако да постане сигурнија и прикладна послу који се обавља, обликовањем задатка у складу са карактеристикама човјека те прилагођавањем организације рада како би одговарала психолошким и социјалним потребама човека.
На пример, ако је задатак повезан са процесирањем информација, треба га обликовати тако да се смањи оптерећење краткорочног памћења, у физичком раду олакшати руковање предметима и на тај начин смањити оптерећење локомоторног система, у радној околини смањити буку, вибрације и слично.
Конкретно, посао контролора летења захтева концентрацију и ефикасну обраду информација. На сваком радару раде по два контролора летења која се смењују свака три сата. Како овај посао захтева брзе и тачне реакције при контроли ваздушног саобраћаја, логично је да оператер не сме бити оптерећен додатним задацима или нејасним симболима на радару, за које му је потребно додатно време како би их препознао. Исто тако, ако је задатак радника у неком погону стављати кутије на покретну траку и при томе се сваки пут треба сагнути, подићи кутију и ставити је на траку, оно што се може учинити како би се олакшао посао, јест подићи кутије на ниво руку.
На тај се начин избегава непотребно сагињање које оптерећује кичму, али се и сам процес рада убрзава. Још су један пример истраживања о буци, која су показала да људи изложени буци мање ефикасно и устрајно обављају посао. Истраживање је спроведено тако да је сваки запослени у току радног времена, не знајући, добио уз редовну радне задатке и један нерешив задатак. Након неког времена сви су запослени одустали од решавања тог задатка и наставили су са радом. Анализирајући резултате, утврђено је да су запослени који су радили у условима буке учинили у просеку 40% мање покушаја да реше тај задатак, од оних који су радили у тишим условима. Дакле, људи су знатно ефикаснији у раду у ситуацији у којој нису ометани буком.
Но, при увођењу ергономијских преправки битно је у обзир узети цео радни систем, а не само неку од компонената тог система. Ако се систем побољша на начин да се, на пример, смањи емисија штетних гасова из неке фабрике, а при томе је у опасност доведена безбедност радника и њихова психолошка добробит, тај се систем не може сматрати добро обликованим.
Ергономски психолози утичу на обликовање система на два начина. Истраживањима откривају које карактеристике треба узети у обзир при обликовању система, а радом у консултантским компанијама делују као део стручног тима за обликовање рада и радне околине.
Зашто је важно обликовати за човека?
Социјална важност ергономски психологије и ергономије уопштено, огледа се у решавању важних проблема везаних уз сигурност, здравље, удобност и ефикасност рада. Многе несреће на послу, у кући, у промету и катастрофе великих размера попут ваздухопловних несрећа, потапања бродова и несрећа у погонима, често се приписују људском фактору, грешци радника, особе која управља системом.
Но, анализом оваквих несрећа (на пример, већ описана несрећа с хидрауличном пресом) дошло се до увида како су оне заправо последица лоше обликованог система, односно недовољне прилагођавања система човеку. Вероватноћа несреће смањује се ако се при обликовању радне и свакодневне околине узму у обзир начела обликовања ергономски психологије.
Осим несрећа које тренутно и директно утичу на здравље човека, многе свакодневне ситуације утичу на здравље индиректно и дугорочно. У западним земљама болести локомоторног система (бол у доњем делу леђа) и психолошке болести као последица стреса, узрокују највећи број изостанака с посла, ау крајњем случају и потпуну радну неспособност. Ова се појава добрим делом може приписати незадовољавајућем дизајну опреме, лошој организацији рада и техничких система те генерално лошим условима рада. Правилним обликовањем радне околине могуће је у одређеној мери избећи или бар знатно смањити овакве проблеме.
На пример, помоћни радници у здравству међу десет су занимања с највећим ризиком од истегнућа зглобова и мишића, због континуиране изложености физичким оптерећењима, али и другим ризицима, попут могућности убода и посекотина. Често механичка оптерећења, попут прања болничких површина (често сагињање, неправилни положаји тела), прикупљања и одвоза болничког отпада (подизање и ношење терета) и сличних активности које свакодневно обављају помоћни здравствени радници, премашују могућности локомоторног система.
Нека од ергономских решења која могу помоћи у овом су случају коришћење апарата за чишћење подова које корисник гура уместо канте са водом, крпе и метле које је потребно носити са једног места на друго, често се сагињати и обављати континуиране покрете рукама. За одлагање опасних отпадних материјала, могуће је користити канте с поклопцима на којима су мањи отвори па је на тај начин мања могућност контакта са болничким отпадом, као што су искоришћене игле и слично. У случајевима када је потребно руковати теретом и превести га са једног места на друго, могуће је користити средства за преношење терета попут виљушкара или колица уместо ношења у рукама.
Уз социјалне и здравствене проблеме, који су последица незадовољавајуће обликоване радне околине, очигледно је на који начин незадовољавајуће обликовање рада и радне околине постаје велик финансијски проблем. Радник који често изостаје с посла, уништена опрема или цео погон, смањена радна продуктивност и сличне последице лоших услова рада, узрокују велике финансијске губитке. Многе западне земље, свесне ових проблема и дугорочне добити коју могу остварити запошљавањем ергономијског психолога или осталих стручњака из области ергономије, донеле су правилнике који обавезују компаније одређених профила на запошљавање ергономијског стручњака.
Будућност ергономски психологије
Иако се ергономски психологија, као део мултидисциплинарног подручја ергономије, оријентише првенствено на подручје рада у смислу обављања посла који човеку значи материјалну добит и егзистенцију, очито је како њена примена сеже много даље. У свету муњевитог развоја софистициране технологије, јасно је како се начела ергономски психологије користе и при обликовању ствари које се користе у свакодневном животу, а чија сврха није рад или његово олакшавање, него забава, опуштање и провођење слободног времена.
Управо због очигледне практичне примене ергономски психологије и растуће потребе за стручњацима овог профила, очекује се даљи развој овог подручја, кроз спровођење истраживања и интеграцију добијених информација те њихово
KAKO NASTAJU POREMEĆAJI LIČNOSTI
Као један од основних појмова психологије, личност буди интересовање како код научника тако и код лаика. Област психологије личности обилује различитим теоријским моделима и дефиницијама. Управо то указује на комплексност појма личности.
Током дужег низа година различити аутори покушавали су дати одговарајућу дефиницију личности, па тако данас постоји више десетина дефиниција. Свака од њих обухвата само одређен аспект личности. Међутим, упркос разноврсности дефиниција, може се рећи да личност представља доживљај истоветности, непроменљивости особе, без обзира на околности и време у ком се налази.
Под личношћу се, дакле, подразумева релативно интегрисан скуп психичких особина, који одређује како понашање особе тако и њене доживљаје. Појам личности се односи и на динамичку структуру коју чини систем међусобно повезаних црта, мотива, вредности и ставова. Све особине које појединац поседује и сви психички процеси који се у њему и око њега манифестују међусобно су повезани у одређен систем и усмерени су према одређеним циљевима. Особине се могу комбиновати на различите начине, па тако не можемо срести две особе које имају идентичан склоп особина. Такође, код различитих особа се исте особине испољавају у различитом степену. Ово доводи до тога да је склоп особина јединствен и непоновљив.
Једна од најистакнутијих дефиниција личности јесте дефиниција Гордона Олпорт, која гласи:
"Личност је динамичка организација оних психофизичких система унутар индивидуе који одређују њено карактеристично понашање и њен карактеристичан начин мишљења".
Дакле, личност појединца долази до изражаја у доследности, јединствености и особености понашања.
Ако све ово узмемо у обзир, како онда долази до поремећаја личности? Како неки људи једноставно одступају од "норме" и шта поремећај личности заправо представља? Наиме, поремећај личности се дефинише као карактеристичан и трајан образац понашања, мишљења и осећања који прилично одударају од оног што је уобичајено. Овакве девијације се обично јављају у сфери воље, нагона и емоција.
Дакле, поремећај личности не представља болест већ једно стање, хроничну маладаптацију: неприлагођеност свакодневним условима живота, неприлагођеност у интерперсоналним односима као и постојање дисфункционалних ставова и понашања. Последице које особа са поремећајем осећа обично су везане за интерперсоналне релације. Наиме, крути обрасци понашања ових особа отежавају њихову адаптацију на различите ситуације. Као последица, њима блиске особе прилагођавају се њима што ствара напетост у датим међуљудским односима, у породици, на радном месту. У исто време, ако се други људи не прилагођавају овим особама оне могу постати љуте, фрустриране чиме се затвара зачарани круг интеракција у коме особе са поремећајем истрајавају у својим маладаптиве обрасцима понашања.
Сам корен поремећаја може се потражити у животним историјама људи са одређеним поремећајем личности. Интеракција наслеђа, раних животних искустава као и срединских услова наводе се као главни узрок настанка поремећаја. Тако, истраживања показују да уколико код родитеља постоји одређен поремећај личности, дете има значајну диспозицију да развије исти поремећај личности. С друге стране, ау прилог психосоцијалним узорцима настанка поремећаја, могу се навести чињенице да је већи степен учесталости поремећаја личности код особа које су одрасле у непотпуним породицама, биле често физички кажњаване или једноставно, афективно занемариване од стране родитеља. Евидентно је, дакле, да су дисфункционалне породице, дисфункционални породични односи, погодно тло за настанак и развој поремећаја личности.
Иако је узрок настанка поремећаја у раном детињству, до самог развоја поремећаја као и његове дијагностике долази тек у адолесценцији, па и касније током живота. Постоје, наравно, случајеви у којима се симптоми поремећаја могу приметити већ у детињству у виду немира или поремећаја пажње, али се тада класификују као поремећаји понашања.
DSM-IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 4th edition)класификује поремећаје личности у 3 веће групе:
✎ Група А укључује параноидни, схизотипни и схизоидни поремећај личности.
✎ Група Б укључује хистрионични поремећај личности, нарцисоидни, антисоцијалне поремећаје и гранични поремећај личности.
✎ Група Ц укључује зависни, избегавајући поремећај личности и опсесивно-компулсивни поремећај личности.
Данас се процењује да се проценат особа са поремећајем личности креће од 6% до 10% у општој популацији (проценат мушкараца са поремећајем личности је већи у односу на проценат жена). Међутим, овај налаз треба узети са резервом јер доста случајева није евидентирано. Зашто? Из једног једноставног разлога, а то је да те особе не примећују своју дисфункционалност, те да им, као таквима, није потребна терапијска подршка. Онда када се поремећај закомпликује сукобом са законом, зависношћу од психоактивних супстанци, декомпензацијом или другим Ментал поремећајем, тек тада може се доћи до сазнања да је у основи наведених компликација заправо, поремећај личности. У већини осталих случајева, не јављају се за помоћ, а због необичности или неуклапања у оквире средине у којој су бивају проглашени за чудаке, ексцентрике, којих око нас, као што и сами знамо, и није тако мали број.
8 PITANJA I ODGOVORA O ANKSIOZNOSTI
1. Да ли анксиозност може да изазове физичке проблеме?
Не! Посебно запамтите да:
• убрзано лупање срца изазвано анксиозношћу неће оштетити Ваше срце ништа више од оног изазваног вежбањем
• људи не умиру од страха
• иако се врло тешко подноси и може бити врло непријатна, анксиозност Вам не може изазвати физичке тегобе.
2. Може ли дуготрајна анксиозност изазвати нервни слом?
Не! Иако може бити врло непријатна, анксиозност није повезана са озбиљним менталним поремећајима.
3. Да ли анксиозност изазива умор?
Да. Кад сте анксиозни, можете осећати да Вам је тешко да издржите најнормалнији дан. Једном када научите да се носите са анксиозношћу, открићете да имате више енергије за друге ствари.
4. Треба ли на неко време одустане од покушавања и одморити се?
То је често само други начин избегавања ствари, дакле неће пуно помоћи. Корисније је да научите како се носити с анксиозношћу.
5. Постоје ли неки лекови који би решили овај проблем?
Узимање таблета може помоћи привремено, али врло брзо оне све мање делују, тако да онда морате повећавати дозу.
6. Ако трпимо са осмехом, хоће ли проблем нестати сам од себе?
Вероватно. Неки проблеми ове врсте стварно нестану. Али ако научите да изађете на крај са проблемима, знатно брже ће доћи до побољшања. Такође, на тај начин ћете се лакше супротставити ако поново осетите анксиозност.
7. Јесам ли рођен (а) овакав (ва), па не постоји ништа што могу учинити?
Ви сте можда рођени осетљивији на стрес од других људи, али то нипошто не значи да не можете да научите како да се носите са анксиозношћу.
8. Мора да постоји неко ко ће умети да излечи на лакши начин ... Да ли треба мјењати љекаре?
Нико вас не може "излечити" од анксиозности јер је то нормалан део свакодневног живота. Ако научите да контролишете анксиозност - знатно ћете је лакше подносити.
DAME – OVO SU ZNACI DA STE POD VELIKIM STRESOM
1. Желиш остати у кревету заувек
За сваког од нас постоје јутра, када једноставно не желимо изаћи из кревета. Но, ако се то код тебе дешава јако често, можда је узрок физички и / или емоционални стрес.
2. Лоше спаваш
Можда идеш на време у кревет, али остатак ноћи проводиш у окретању и размишљању. Крајње је време да мало растеретиш свој распоред.
3. Болести и прехладе
Кад си под стресом, ваш имуни систем постаје слабији за чак 30 посто па је врло вероватно да ћеш покупити готово сваку вирозу или се генерално осећају лошије.
4. Заборављаш ствари
Где су ти кључеви од аута? Где си оставила мобилни? Где је мозак који ради?
5. осјецајнијом си него иначе
Шта укључује понашања од плакања и претеране осетљивости до тога да те живцирају сви и свашта. Стрес нас тера на одбојност према интеракцијама, у којима би се у супротном осећали добро.
6. Недостатак сексуалне жеље
Сећаш се времена када си једва чекала викенде, које би с драгим проводила у кревету? Не догађа се свима, али неке девојке осећају и недостатак сексуалне жеље, услед бриге о свакодневним обавезама. Но, управо би ти таква активност могла помоћи ублажити стрес, међу осталим.
Поново се осећам тако благословено у свом браку након што је др Игбиновиа вратила мог мужа који се раздвојио са мном на добра 3 месеца. Ам Латинка Васиљковић би наме фром цроатиа. Иако имам уста по целом телу, неће бити довољно да се захвалим др. Игбиновији на помоћи у мом животу. Мој муж се раздвојио са мном 3 месеца и ја сам била у боловима и агонији без њега тако да сам свуда тражила помоћ, али ништа није успело, све док нисам мислила на др. Игбиновиу кога сам контактирала на мрежи, објаснила сам му своју ситуацију и обећао је да ће ми се муж јавити у року од три дана колико ми срце још увек куца за њега. Веровала сам у њега и он ми је припремио чаролију и муж ме је позвао баш како је рекао др Игбиновиа. Молио се и рекао да му требам назад и сада поново живимо срећно. Сви који читају мој чланак коме треба помоћ треба да контактирају његову е-пошту doctorigbinovia93@gmail.com или вхатсапп +12162022709 и вибер +12066713285 што је најбољи начин да сачувате свој брак
ОдговориИзбришиЗдраво пријатељи, ово је моје сведочанство. У браку сам 5 година и живимо заједно 9 година. Били смо разведени 4 месеца. Он жели да оде и не жели да спасе наш брак. Били смо сјајан пар (бар сам веровао у то) и ретко смо се свађали. Неколико месеци пре него што је отишао од куће, био је тако неактиван и много је спавао. Схватила сам да има емотивну везу са неким и потврдила сам да га привлачи. Тада је рекао да више није заљубљен у мене и да не може да живи са мном. Молио сам се, плакао и тако месецима. Стварно ми је потребна помоћ и желим свог мужа назад. Сурфовао сам интернетом када сам видео сведочење једне жене да је др Алаба био диван мађионичар који је помогао у лечењу миома и да је могла да натера своје дете да се прибере код куће. она је написала његов контакт и ја сам га копирала, прво сам посумњала на овај контакт, али стварно ми треба трајно решење за мој проблем, па му шаљем поруку у којој објашњава моју ситуацију, рекао ми је да се побринем да се муж врати ако имам да поступим тако како ми је указао, урадио сам све што ми је рекао, а четвртог дана добио сам извињење од њега да не зна шта му је, те вечери се вратио кући и молио се за све својим гресима и пошто су наша љубав и брак постали јачи, желим да се захвалим великом магичару чаролија др Алабију на његовом добром раду и поново срећи у животу. Ако имате исте породичне проблеме или друге проблеме, контактирајте др Алабу данас на: дралаба3000@гмаил.цом или га контактирајте на ВхатсАпп и Вибер на овај број: +1 (425) 477- 2744 Могу да изведем било које чини за које мислите да ја сам живо сведочанство .................
ОдговориИзбришиМој бивши муж и ја смо раскинули пре годину и два месеца, а ја сам била у шестом месецу трудноће. Обоје се волимо и то је био шок за мене и заиста ми је сломило срце. Покушао сам да га позовем и обе линије су биле прекинуте. Покушао сам да дођем до њега на друштвеним мрежама, али ме је склонио са њих. Покушао сам да дођем до његових родитеља и они су ми рекли да је њихов син рекао да ме не воли и да не жели да ме види и да не знају шта није у реду. Плакала сам и плакала сваки дан јер сам га много волела. Док се нисам породила и беба није имала годину дана, нисам могла да вратим своју љубав. Опет сам био збуњен. Не знам шта да радим, а остала сам и без посла и немам новца да се бринем о беби. Била сам несрећна у животу па сам плакала сестри и рекла јој свој проблем и рекла да зна за моћну чаролију која је бачена др апатом која јој помаже када није могла да затрудни. Контактирала сам га путем е-поште и он је рекао да ће ми помоћи и рекао ми је да је жена ставила чини на мог мужа и рекла да ће ми помоћи да разбијем чини тако да ће ми се муж заувек вратити и да ће бити мој. За мене је било велико изненађење што се догодило све што је рекао. Муж ми се одмах вратио и рекао ми да му опростим. Хвала вам пуно овом моћном и искреном чаролију. Молим се да ће дуго живети и радити више од свог дивног дела. Ако имате проблем који вас мучи у животу, обратите се овом моћном играчу чаролија! Он ти може помоћи. Неће вас изневерити, можете га контактирати путем гмаил адресе: драпата4@гмаил.цом или га можете контактирати преко његовог вибера/вхатсапп-а:(+66 81 302 8552)
ОдговориИзбришиЕФИКАСНА И МОЋНА ЉУБАВНА ЧАРОЛИЈА ЦАСТЕР ДР ВАЛЕ
ОдговориИзбришиСупруг ме је одбацио након пет (5) година брака само зато што га је друга жена опчинила и оставио је мене и дете да патим. Једног дана када сам читао интернет, видео сам пост о томе како је овај чаролија на овом ВХАТСАПП-у +2347054019502 помогао жени да врати мужа и дао сам му одговор на његов ВХАТСАПП и он ми је рекао да је жена имала чаролија на мог мужа и он ми је рекао да ће ми помоћи и након неколико дана да ћу вратити свог мужа. Веровао сам му и данас ми је драго да вам свима кажем да овај чаролија има моћ да врати љубавнике. јер сам сада срећна са својим мужем. Хвала за ДР ВАЛЕ. Обратите му се на ВхатсАпп/Вибер број: +2347054019402 или на е-маил: дрвалеспеллхоме@гмаил.цом Хвала ДР ВАЛЕ. Нека вас богови увек награђују за ваше добро.