Istorija

ДЕО ОТКРИВА ЗАБРАЊЕНУ ИСТИНУ: Овако су

 Американци и Енглези сравнили са земљом Нови Сад

На петоминутном снимку се могу видети грађани како у центру града, 

на Тргу слободе беже у склоништа, авиони изнад града, као и експлозије и 

дим од последица бомбардовања.

Историјски архив града Новог Сада објавио је на свом Јутјуб каналу до сада невиђен

 снимак бомбардовања Новог Сада из 1944. године.

Како су рекли у архиву, снимак је недавно откривен и потом сређен у сарадњи са РТВ и

 приказан током изложбе о 70 година од ослобођења Новог Сада, а сада је постављен на 

интеренет како би и шира јавност имала прилику да га види.

На петоминутном снимку се могу видети грађани како у центру града, 

на Тргу слободе беже у склоништа, авиони изнад града, као и експлозије и дим од 

последица бомбардовања.

Снимак приказује и многе уништене објекте, али није могуће идентификовати тачно из 

којих су делова града.

Могуће је препознати поразрушене зграде у улици Максима Горког у делу који је

 наближи кеју, као и фабричка постројења која су некад била у Радничкој улици, 

попут Албуса.

Откривање овог снимка ће помоћи новосадским историчарима да више истраже 

шта се дешавало током августа и септембра 1944. године у Новом Саду, јер се до сада 

ова тема слабо истраживала.

Многи подаци су откривени претходних година и то захваљујући интеренту на којем су се 

појавили извештаји о летовима америчке и британске авијације.

За Нови Сад су били најважнији подаци о деловању 15. Ваздухопловне армије 

англо-америчких снага стациониране у Италији која је бомбардовала град десетак пута,

 јер до данас није потврђено колико је укупно налета било.

Само англо-америчко бомбардовање је било доста непрецизно и на мети су се нашле фабрике, 

аеродром, касарне, објекти окупационих власти, електрична централа, железничка инфраструктура и

 мост на Дунаву, али и објекти обичних Новосађана.

Цивилни објекти који су тада оштећени су се налазили не само поред објеката који су били на

 мети напада. Тачних података о броју настрадалих у бомбардовању 1944. године нема,

 а процене иду и преко 1.000 погинулих.

Поменимо да је Нови Сад током Другог светског рата бомбардован и априла 1941. 

када су немачки бомабрдери бацили бомбе на војне и цивилне објекте у граду.

 Неки хроничари бележе, да су совјетски авиони пред ослобођење октобра 1944. године 

такође имали мања дејства над подручјем града али бомбардујући искључиво немачке

 и мађарске војне колоне у повлачењу.

https://youtu.be/DezxJRdptd4

Чији су златни љиљани?

Многе су се птице у нашем кокошињцу китиле туђим перјем. 
Данас је прилика да се осврнемо на та крештања. Искључиво чињеницама!

Пише: Борис Радаковић

Династија Котроманић је уз Немањиће једна од двије највеће и 
најпознатије српске средњовјековне владарске обитељи. Сходно томе,
 грб Котроманића у српској средњовјековној хералдици по важности 
одмах је уз грб Немањића. Котроманићи
 су за свој грб узели штит са љиљанима,
 који нису увијек имали исти распоред на штиту,
 али су свакако главно обиљежје Котроманића.

Симболика љиљана има јаке везе са хришћанством, 
а љиљан или крин симболизује Богородицу. На простору 
цијеле средњовјековне хришћанске Европе љиљан је био
 чест мотив на владарским и великашким грбовима.
 Што се тиче територија 
српских средњовјековних држава, 
љиљан је био приказиван и на црквама,
 фрескама, 
новцу и гробовима, а све то указује на вјерску симболику љиљана или крина.

Један од најстаријих приказа крина код Срба, јесте на гробним плочама код 
манастира Превлака из IX-X вијека. Разумљиво, јер се хришћанство међу 
Србима ширило са Јадранске обале према унутрашњости, 
а са њим и мотив љиљана:

Знамо да је велики утицај на српску културу извршила Византија, а Срби су од ње усвојили и вјерске и државне симболе, па тако поред двоглавог орла, оцила, усвојили су и симбол љиљана. Тако на новцу краља Милутина имамо стилизован љиљан:

Такође, кринова круна из ћивота св. Симеона, датује се између 1350-1370:

Грб властеоске породице Бућа (Бућић) из Котора, која је давала протовестијаре (министре финансија) цару Душану, цару Урошу, кнегињи Милици, деспоту Стефану и краљу Твртку, такође има љиљан у грбу, као и боје жуту и плаву којима су најчешће заступљене на реконструкцијама грба Котроманића:

Треба додати да нису тачно познате боје грба Котроманића, тако поред жуто плаве, постоји и верзија са црвеним штитом, бијелом дијагоналном линијом и златним љиљанима:

Преко Рашке, Зете и Хума владари и властела средњовјековне Босне преузели су симбол љиљана али и двогрбог орла, што јасно указује на везе са Немањићима. Прије него што ће се обитељ Котроманић уздићи до трона српског краљевства, њихов грб није садржио љиљане а то се види и са печата бана Стефана II Котроманића на којем нема љиљана:

Љиљана нема ни на печату Твртка Котроманића док је још био бан:

Међутим, када се Твртко у манастиру Милешева 1377. године крунише за српског краља, на његовом печету видимо грб Котроманића с љиљанима и грб Немањића двоглавог орла:

Твртко је овим вјероватно желио да истакне да је он легитимно насљедник Немањића и њихове државе, додајући ту и свој грб и традицију босанске државе. Твртко је, дакле тиме истакао јединство двије српске државе, Рашке и Босне, без обзира што је у договору са Лазаром и осталим српским великашима препустио већину територије источно од Дрине њима, као обласним господарима.

То јединство најбоље ће се манифестовати за вријеме Косовске битке, када је Твртко, сматрајући да је његово краљевство нападнуто, послао на Косово свој одред под вођством Влатка Вуковића Косаче.

За разлику од стилског приказа на печату, Твртко је на свом златном динару приказао грб Котроманића са штитом пресјеченог дијагоналном траком са круном:

Краљевски печат Котроманића неће се мјењати ни за вријеме Твртковог насљедника, краља Стефана Дабише Котроманића. На његовом печату ће такође бити и грб Немањића – двоглави орао, и грб Котроманића – штит с љиљанима:

Краљ Стефан Остоја Котроманић за вријеме своје прве владавине такође ће имати исти грб, као и приказ двоглавог орла поред љиљана на своме печату.

Твртко II Котроманић са грба избацује љиљане, а послије његове прве владавине на трон се опет успиње Остоја који у штит ставља кринову круну:

За вријеме своје друге владавине Твртко II Котроманић ће на Остојин грб додати прво слово свога имена, па ће његов грб изгледати овако:

Твртка II наследиће син Стефана Остоје, Стефан Томаш Котроманић, и он ће извести измјене у грбу додајући му своје иницијале ST:

Последњи краљ из обитељи Котроманић, Стефан Томашевић Котроманић, користиће грб Стефана Остоје са криновом круном на штиту. Млетачки сликар Јакоп Белини на својој слици “Христос с донатором“ из 1460. године, преставио је Стефана Томашевића Котроманића са црвеном одеждом на којој су сликани златни љиљани:

На гробу жене Стефана Томаша Котроманића, Катарине Вукчић Косача, који се налази у Риму, стоји и њен грб на којем се, између осталога, налазе и кринове круне:

Када све пажљиво сагледамо, видимо да су Котроманићи наслиједили Немањиће и то су видљиво истицали. Занимљиво је да босански банови немају на грбовима љиљане, него тек од проглашења Твртка I за краља, они се појављују као знамење Котроманића. Пошто се он крунисао за краља у Милешеви по православном обреду, јасно нам је и одакле су Котроманићи примили овај симбол.

То свакако и из тога што су љиљани симбол и краљевске власти „дароване“ од Бога, а под заштитом Богородице. Код Срба средњег вијека култ Богородице био је најпоштованији, а међу Србима га је раширио Свети Сава послије свога повратка са Свете горе.

Чак су и припадници „цркве босанске“ који још у историографији важе за јеретике, поштовали култ Богородице, на што је свакако утицала и Хумска епископија послије потпадања Хума под власт Котроманића.

На многим стећцима по Босни и Херцеговини налазе се и стилизовани уклесани љиљани. Дакле, од Византије, преко Рашке, Зете, Хума симбол љиљана се проширију и на Босну.

Srpski knjaz Miloš Obrenović imao šesnaestoro dece, od toga pola vanbračnih

       

Srpski knjaz među svim vladarima evropskih država u poslednjih dvesta godina imao je najviše dece – šesnaestoro.

Srpski knjaz Miloš Obrenović među svim vladarima evropskih država u poslednjih dvesta godina imao je najviše dece – šesnaestoro. Osmoro je rođeno u zakonitom braku sa Ljubicom, a ostalu decu rodile su ljubavnice – svaka po jedno.

Kad je imao 24 godine, Miloš se oženio šesnaestogodišnjom Ljubicom Vukomanović. Kum im je bio Karađorđe, i to im je bio jedini brak. Ljubica je rodila četiri sina i četiri ćerke: Petra, Petriju, Gabrijelu, Jelisavetu (Savku), Anu, Milana, Mihaila i Teodora.

Prvo vanbračno dete rodila mu je Petrija, udata za brata Karađorđevog vojvode Hadži Prodana. Kad je 1814. godine Hadži Prodanova buna propala, Turci su mu celu porodicu poveli u ropstvo, a Miloš je uspeo da je zadrži lepu Petriju. Odveo je u svoj konak, pod izgovorom da pomaže Ljubici. Pet godina kasnije, rodila mu je ćerku Veliku.

Prema zapisima hroničara, Petrija se ponašala osiono, uverena u knjaževu naklonost. Govorkalo se čak da će ona Milošu roditi i naslednika pošto Ljubica više ne može da rađa. Ljubica je, međutim, posle jednog drskog Petrijinog ispada, ovu ubila hicem iz pištolja. Miloš joj je oprostio to ubistvo, a Velika, o kojoj su se zajedno starali, umrla je kao dete.

Zbog pokušaja da mu ubije i Stanku, drugu ljubavnicu koja mu je rodila dete, Miloš je naredio da Ljubicu izbatinaju. Treće vanbračno dete – sin koji je umro u drugoj godini života – rodila mu je Jelenka, Turkinja koja je prethodno bila u haremu Milenka Stojkovića. Ljubica, već stara, ovoj vezi, koja je trajala devet godina, nije mogla da se suprotstavi. Miloš je 1835. Jelenku udao uz dobar miraz.

Četvrta majka Miloševog vanbračnog deteta – sina koji je umro u četvrtoj godini – bila je Danica, koju je Miloš kao robinju staru 13 godina kupio u Carigradu i doveo u Srbiju. Kad mu je postala ljubavnica, imala je 18, a on 59 godina. I nju je udao uz dobar miraz.

Knjaz Miloš Obrenović izgnan je zbog samovolje iz Srbije 1839. godine. Da se više ne bi svojim intrigama mešao u političke prilike u Srbiji, Turska, Rusija i Austrija za novo mesto boravka odredile su mu Beč, gde je kupio veliku kuću.

U narednih pet godina dve devojke koje su radile kao posluga u Miloševom bečkom domu, Franciska Hitenberg i Sidonija Rajhel, rodile su mu po jedno dete, sina i ćerku. Istorija nije zabeležila sudbinu ove dece. Njihove majke srpski knjaz bogato je isplatio, uostalom kao i Mariju Graf iz Beča, koja mu je rodila sedmo vanbračno dete. Knjaz je tada imao 68 godina.

Devet godina kasnije, kao 77-godišnjak, dobiće u vezi sa Marijom iz Rusije sina Milana. Ovaj dečak poživeće dve godine, ali će Marija ostati uz ostarelog knjaza i kad se vrati u Srbiju.

Bila je pored njegovog odra kad je umro 1860. godine. Miloša Obrenovića na prestolu je nasledio sin Mihailo. On nije imao zakonitog naslednika, ali je za sobom ostavio vanbračnog sina Velimira. I Milan Obrenović, koji je nasledio Mihaila, ostavio je vanbračne potomke.

Poslednji Obrenović, Aleksandar, ubijen u Majskom prevratu sa Dragom Mašin, nije imao ni zakonite ni nezakonite potomke.

MILIVOJE BLAZNAVAC TRAČEM DO POLOŽAJA

Milivoje Petrović Blaznavac, docniji general, ministar vojni, predsednik vlade i namesnik, pothranjivao je glasine da je i on vanbračni Milošev sin. Majka mu je bila sluškinja u Miloševom konaku, pa se pričalo da je već bila u drugom stanju kad se udala za seoskog trgovca Petra iz Blaznave. Zahvaljujući ovim glasinama, Milivoje se uspeo do najviših položaja u državi.