ПРВИ ДЕО
ДЕФИНИЦИЈА ПТСП-а
ПТСП је психијатријски поремећај који може настати након излагања или сведочења животно угрожавајућим искуствима. Врсте стресора које могу индуковати ПТСП су различите. Ту спадају:
ратне трауме и насиље над цивилима,
тешке несреће,
природне катастрофе,
криминални напади,
сексуални напади,
психичко насиље,
физичко злостављање или озбиљно занемаривање у детињству,
насиље у кући,
траума повезана са обављањем посла,
сведочење трауматском догађају.
ПТСП се сврстава у групу анксиозних поремећаја, а од других поремећаја из те групе разликује се по томе што његов развој зависи од изложености трауматском догађају и проживљавању трауматизирајућег искуства. Може га се дефинисати као одложени или продужени одговор на стресогени догађај, или на ситуацију изузетно јаке угрожености, или катастрофалне природе која може узроковати узнемиреност код готово сваке особе.
Književnik Villiam Shakespeare препознао је симптоме трауматског стресног одговора код својих савременика те у драми Henrik IV. жртва силовања описао је психопатолошке појаве које су у својој бити истоветне онима које су обухваћене у Дијагностичком и статистичком приручнику за душевне поремећаје Америчке психијатријске асоцијације из 1995. г .: понављајуће интрузивне мисли о трауматском искуству, стално избегавање мисли и осећаја везаних уз трауму и повећане побуђености у виду раздражљивости или испада љутње. ("Мој господару, шта је / Шта сте увек сами, тек маштањима најтужнијим окружени / хајде, изгладите то намрскано чело / весеље сте покварили, растерали друштво, ред чудно разбили / молим не говорите; све горе му је; питања га терају у бес / недостаје вам сан што сваку нарав ублажава? ") Наведене речи потичу из Шекспирове трагедије" Macbeth “, izgovara ih Ladi Macbeth
Као нозолошке јединица ПТСП је концептуализиран 1980. г. Када је први пут и уврштен у Дијагностички и статистички приручник (DMS). Но за претпоставити је како је ПТСП постојао и много пре наведеног уврштавања у психијатријске приручнике. Па се тако приликом прегледа доступне литерауре могу наћи различити називи за стања која би по свом опису могла одговарати ПТСП-у попут: војничког срца, швајцарска болест итд. Но, можемо некако рећи да само проучавање деловања стреса налазимо у радовима
S. Frojda који је проучавао утицај стреса на жене користећи назив хистерија.
Током Првог светског рата уводи се назив "шок од гранате" (shell shock)
да би се током Другог светског рата увео назив "борбени умор"(battle fatigue)
. Тек се средином Вијетнамског рата почиње користити израз ПТСП (odnosno PTSD)
који је након изгласавања америчког конгреса ушао у службену класификацију психичких болести (DMS).
Бољим разумевањем психолошког дела самог поремећаја увидело се да се поремећај не развија само у ветерана односно војних лица него и код цивилних лица након трауматичних искустава у животу (овде треба направити разлику између трауматичних и стресних збивања, јер су трауматична збивања та која индукују овакав поремећај) попут природних катастрофа, пожара, погибије најближих и слично.
Симптоми ПТСП-а
Особе које су доживеле тешку трауму - рат, борбу, природну катастрофу, телесно или полно злостављање или су биле сведоци насиља, убиства или телесног злостављања могу показивати једну или више следећих симптома:
опетовано проживљавање или сањање трауматског догађаја. Деца се не морају сећати самог догађаја, но могу им се враћати слике или могу изражавати страх сталним опонашањем одређеног догађаја или активности кроз игру. Могу имати застрашујуће снове без одређеног садржаја,
претерани опрез - заокупљеност могућим непознатим претњама,
снови о трауматском догађају,
тешкоће са спавањем,
изливи беса,
изражена тескоба при сусрету са свиме што их подсећа на трауму,
психичка тупост,
немогућност здравих односа са другим особама,
хронични телесни симптоми попут болова, главобоље те пробавних тегоба,
у мале деце може се јавити раздражљивост и узбуђено понашање, отежана концентрација или развојно назадовање у обављању нужде или говору,
помањкање планова за будућност, недостатак жеље да се има сопствена породица, недостатак жеља за пословним успехом или дугим животом.
ЕПИДЕМИЛОГИЈА ПТСП-а
У општој популацији преваленца поремећаја износи 1-14% захваћене популације, зависно о истраживању, а према новијим подацима из светске литературе износи 9%. Иако у БиХ нису спроведена систематска епидемиолошка истраживања у вези броја психотрауматизованих особа у рату, према подацима....
Претпоставља се да је код прогнаних и избеглих преваленција ПТСП - а између 25 и 50% а међу браниоцима 25 до 30%. Нажалост, много људи са ПТСП-ом се никад никоме ни не јави. Одређена су истраживања спроведена међу америчким и израелским војницима показала да је, зависно о примењеној методи, истраживања, оболелих било од 20 до 50 одсто у односу на укупан број војника, док задња истраживања спомињу 15-ак посто оболелих ветерана.
Нажалост, од тог се броја велик део њих никад се неће ни јавити психијатру. Укупном броју оболелих у односу на ратна страдања, осим припадника војних јединица треба придодати и особе које су биле заточене те чланове породице несталих у рату што значи да су подаци о преваленцији ПТСП-а већи уколико је реч о одређеним групама труматизираних људи или клиничким узорцима.
Варијабилитета доприноси и врло велика учесталост коморбидитета код ПТСП-а.
Дакле, пре почињања било каквог третмана, неопходно је обезбедити сарадњу са породицом / пријатељима, који ће бити ослонац и мотивација особи у тешким тренуцима. Након упознавања особе и утврђивања специфичности њеног трауматског искуства, следећи је корак помоћи оболелом.
Циљ свих облика терапија ПТСП-а јест ублажити симптоме поновног проживљавања трауме, повећати самоконтролу, односно, утицати на целокупну симптоматологију ПТСП-а те тако побољшати квалитет живота оболелог. Другим речима, особи се помаже научити живети с проживљеном траумом. У одређеном броју случајева може се очекивати потпуни опоравак, док је код неких присутно тек смањење симптома.
Но, било који облик смањења симптома ПТСП-а вредан је циљ, и за стручњаке, и за оболелог и његову околину.
У овоме чланку кратко ће бити приказане методе лечења ПТСП-а од којих најважније место заузимаEMDR (Eye-Movement Desensitization and Reprocessing) , која ће бити касније приказана у тексту, а која је посебно осмишљена за анксиозне поремећаје и ПТСП. Од других метода, најделотворнија је терапија психофармацима и когнитивно-бихејвиорална терапија, но користе се и групна терапија, психодинамска терапија, арт терапија и многе друге технике као нпр. Хипноза.
Пре кратког приказима могућности у третману ПТСП-а, не смеју се запоставити психосоцијални облици интервенција који представљају важан део пружања помоћи трауматизираним особама. Њихов је циљ да олакша процес опоравка оснаживањем појединца и његове околине кроз едукацију, рекреативне активности, бригу за децу, групе самоподршке и саветовање. Тако је према неким подацима, bivse SFRJ за време ратних догађања спроведено 185 различитих психосоцијалних програма.Uglavnom/Ustvari samo u Hrvatskoj,i u BiH.
У ратним условима, на пример, немогуће је очекивати да особа која нема социјалну сигурност, нема средства за живот и не зна шта се догодило са њеном породицом, постигне одређени терапијски напредак.Осигуравање оптималних услова живота мора бити темељ свих других интервенција које следе.
Психофармаколошка терапија
Знатан део проблематике ПТСП-а тумачи се биолошким факторима. Стога, метода психофармацима подразумева утицање на биолошке процесе у мозгу за које се сматра да имају одређену улогу у симптомима ПТСП-а. Користи од примене психофармаколошка терапије пре свега су смањење симптома ПТСП-а, али и третман коморбидних поремећаја, као и смањивање тешкоћа које могу утицати на психотерапијски процес или свакодневно функционисање.
Важно је споменути да, иако је анксиозност главна функција ПТСП-а, примена анксиолитика најчешће се избегава. Лекови за смањење анксиозности - анксиолитици - сразмерно брзо стварају зависност организма, што може представљати додатни проблем у лечењу особе. Но, понекад је њихова примена ипак неопходна, а предности надмашују потенцијалну штетност.
Најкоришћенију групу психофармака представљају антидепресиви, али по потреби и антипсихотици. Психофармаколошка третман креира се према преовлађујућим симптомима оболелог, тако да се покушава утицати на оне биолошке механизме за које се сматра да су одговорни за одређену групу симптома.
Независно која је психофармаколошка терапија примењивана, најбољи резултати могу се очекивати када се комбинују и психофармаци и психотерапија.
Когнитивно-бихејвиорална терапија
Когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) представља комбинацију 2 психолошка приступа - приступа усмереног на мењање мисли, осећаја, веровања и приступа усмереног на промену понашања. Уопштено говорећи, КБТ се сматра најбољом врстом психотерапије за разни број потешкоћа укључујући и анксиозне поремећаје. Бројне методе когнитивно-бихевиоралне терапије могу се сврстати у три главне групе: методе когнитивног преобликовања, методе суочавања и методе решавања проблема.
Неке од техника, као што су biofееdback и тренинг релаксације (опуштања), клијента уче смиривању и контроли физиолошких аспеката ПТСП-а. Систематском десензитизација може се, на пример, постићи да оболели након 12 психотерапијских сусрета више не осећа страх од вожње у аутомобилу, након претрпљене саобраћајне несреће. Когнитивним преобликовањем могу се препознати штетна веровања где особа сматра да је свет несигурно место. Пуно је корисније, и за особу продуктивније, заменити та веровања реалистичнијим мислима о вредностима за које је вредно живети. Но, детаљнији опис свих когнитивно-бихевиоралних техникапрелази оквире овог члана, стога ће се само истакнути да је КБТ изузетно корисна терапија која даје брзе, али дуготрајне ефекте, и према неким истраживањима доказано делује на исти начин као и фармакотерапија.
Но, према многима, најефикаснија техника у третману ПТСП-а осмишљена је, сасвим случајно, од стране
Francine Shapiro 1989. год у току једне шетње парком у покушају ношења са сопственом свакодневном анксиозношћу, а названа јеEMDR .
ЕМДР - десензитизација и репроцесирање покретима очију
Eye Movement Desensitization and Reprocessing (EMDR)је мултимодална техника која интегрише когнитивно-бихевиоралне, психоаналитичке и неуролошке принципе у третману ПТСП-а те осмишљена је посебно за поремећаје изазване трауматским догађајима.
Укратко, ЕМДР састоји се од пацијентовог замишљања или досјећања најстрашнијих делова трауме док очима прати терапеутовим прст који му се помера испред очију. Примена ове технике изводи се у 8 стадијума током којих терапеут захтева од пацијента да се присећа трауматског догађаја, истовремено пратећи ометајући надражај (терапеутовим прст, тапкање длана, ритмичне тонове). Претпоставка је да се оживљавањем трауме, уз ометајуће надражаје, трауматска искуства асоцирају са новим, безопасним искуствима. Тако долази до когнитивног реструктурирања слично као код других бихевиоралних техника.
Основна теорија у подлози ЕМДР-а, замишљена од стране аутора, претпоставља траумом проузрокована оштећења неуронских кругова памћења. Ако трауматска сећања остану непроцесирана, она постају основа за многе дисфункционалне реакције. Трауматски садржаји морају се на прихватљив и особи сигуран начин прорадити, стога Схапиро теорију ЕМДР-а назива теорија адаптивног процесирања информација.
Неке од других теорија које објашњавају терапијске ефекте ЕМДР-а позивају се на побољшану комуникацију између две хемисфера мозга. Покрети очију представљају својеврстан дистрактор који омогућава вербално изношење трауматских слика у памћењу.
Ипак, механизми ове технике нису разјашњени те се поставља питање да ли је уопште потребно померање прста испред пацијентових очију или је бит ове технике само у десензитизација. Упркос многим истраживањима, то питање остаје још увек отворено.Но, неупитно је да примена ове технике даје резултате. Пројекат евалуације терапијских метода, покренут од стране Америчког психолошког удружења 1995. год., Устврдио је да је ЕМДР емпиријски потврђена техника.
Мета-анализа свих третмана ПТСП-а
Van Etten i Taylora iz 1998. . год. показује да је ЕМДР делотворнији од свих третмана (фармаколошких и психолошких) у лечењу ПТСП-а. Истраживања о делотворности ЕМДР-а у третману ПТСП-а показала су да успешност у смањивању и нестанку симптоматологије ПТСП-а варира од 70 и до 100%.
Питање које се поставља јесте: Ако постоји третман који је толико ефикасан, зашто се он не примењује у рутинској пракси третмана ПТСП-а на нашим просторима?
Независно о томе, спроведена истраживања говоре о делотворности ЕМДР-а, и то не само у третирању симптоматологије ПТСП-а, него и кроз његову економичност и релативну временску краткоћа третмана (у поређењу са, на пример, психоаналитичком терапијом).
Закључак
Свака је особа специфична, што чини одговор на трауматски догађај крајње комплексним и захтева целовити приступ. Свако лечење ПТСП-а треба се састојати од психоедукацијом, пружања адекватне психосоцијалне подршке и изабраних психотерапијских третмана. Као најделотворнији третмани показали су се фармакотерапија, когнитивно-бихејвиорална терапија и ЕМДР. Никада се не сме заборавити да социјална подршка, разумевање и поверење чине основу сваког терапеутског напретка; технике су само надоградња те основе.
Нема коментара:
Постави коментар